Izvor: Politika, 22.Nov.2012, 16:36   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Politika najbolji biznis

Po čemu se razlikuje Čedomir Jovanović od Velimira Ilića, Dragana Đilasa, Aleksandra Vlahovića, Nenada Popovića, Dragana Markovića Palme, Božidara Đelića, Dragana Todorovića i brojnih drugih možda manje poznatih političara koji imaju privatne firme? Čini se samo po tome što se o poslovima lidera Liberalno-demokratske partije do sada manje znalo. Sada, pošto je obelodanio da je firma njegove žene uzela u zakup deo preduzeća „Fidelinka”, za koju su ga >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << naprednjaci nedeljama „prozivali”, krenulo je i medijsko „kopanje” po registrima i upoređivanje dostupnih podataka.   

Da li će se nešto u ovom njegovom biznisu pokazati spornim utvrdiće nadležni organi, ali da li je to već i sama činjenica da poseduje privatni posao? Sociolog Jovo Bakić je u emisiji „Utisak nedelje” ocenio, na primer, da je nemoralno da šef jedne stranke ima firmu, da je to suprotno evropskim vrednostima. 

Profesor Čedomir Čupić, član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije, gleda na ovo pitanje sa pozicije onoga ko sprovodi Zakon o agenciji. On napominje da u periodu kada se neko nalazi na funkciji ne može da formira firmu, a ako je već ima kad postane funkcioner mora da prenese upravljačka prava na nepovezano lice (znači, van porodice).

„I kada je firma predata drugima na upravljanje, Agencija za borbu protiv korupcije treba i dalje da prati kako ona funkcioniše. Kada je u pitanju, na primer, konkurisanje na tenderima gde su budžetska sredstva, treba pratiti da li se koristi položaj. To je takozvana trgovina uticajem”, ističe Čupić.

To su neki od zakonskih mehanizama za suzbijanje korupcije i sukoba interesa a, kako kaže, samo po sebi nije sporno da neko ko vodi stranku ima i firmu. Na kraju, ističe Čupić, i predsednici SAD su bogati ljudi, čak se traži i njihov cenzus – ne može svako da konkuriše za predsednika da ne bi upravo svoju funkciju iskoristio za bogaćenje. Ali, kada su izabrani, upravljačka prava predaju trećim licima.

Na jedan od mehanizama je juče ukazao i Čedomir Jovanović pozivajući vladajuću većinu da donese zakon o ispitivanju imovine političara. Kako je naveo, spreman je da se takav zakon na njega odmah primeni.

Profesor Vladimir Goati, predsednik Transparentnosti Srbija, kaže da u načelu „funkcije” političara i biznismena nisu u konfliktu interesa, ali je taj konflikt nekako u prirodi stvari, u tome što dan ima 24 sata i ako je neko deset sati u proizvodnom preduzeću ne može uspešno da prati tempo politike.

„Ima toga – da su ljudi koji su uspešni u biznisu vrlo visoko kotirani u političkom životu. Najčešće se u tom kontekstu spominje Silvio Berluskoni, ali za njim je uvek išla neka kontroverza, nekakav znak pitanja da li to može ili ne. Ali imate ljude koji su ’mirni’ i završavaju taj svoj posao biznismena ali u isto vreme rade i vrlo koristan posao političara. Ipak, vreme je onaj činilac koji govori da ljudi ne mogu podjednakom snagom da se bore na oba fronta i to je jedini razlog što imate malo ljudi i u jednoj i u drugoj grani delatnosti”, ukazuje Goati.

O tome ima šta da kaže gradonačelnik Jagodine Dragan Marković Palma, koji je vlasništvo nad firmom 2005. preneo na decu.

„U Srbiji vas teško priznaju ako se ekonomski razlikujete od komšija, sugrađana. A mene su priznali baš takvog, dobio sam poverenje mog naroda. Ali ja nisam kupio ni bicikl od kada sam gradonačelnik, nijedan kamion više, nijednu mašinu više. Ustvari, kupili smo 60 ovaca, ali to je kupio moj sin, nisam ja”, kaže Marković za „Politiku”.

A zašto nije? Zato što nije imao potrebu za tim, ili zato da ga sugrađani ne bi optužili da koristi položaj? Marković navodi treći razlog – ne postiže da održava ni to što sada ima. A, kako ističe, zbog toga što ne konkuriše za nove poslove obim poslovanja mu je 11 puta manji nego pre deset i više godina.

Koliko problema može da ima političar koji je i vlasnik firme možda najbolje ilustruje primer Bogoljuba Karića. Ali i Predraga Markovića, bivšeg ministra kulture, koji je u avgustu sa stranica „Politike” oglasio prodaju svojih „Stubova kulture” – za dinar, jer, kako je naveo, fabrikovani napadi koji počivaju na činjenici njegovog vlasništva poslednjih godina ugrozili su i osnovno poslovanje kuće.

Iz sličnih razloga je Nenad Popović, potpredsednik DSS-a, prošle godine prodao sve svoje kompanije u Srbiji. Kako je objasnio u jednom intervjuu pre dva meseca, glavni razlog za to bila je njegova odluka da se potpuno posveti politici. „Nisam želeo da u bilo kom trenutku zbog mojih političkih stavova ili funkcije kao kolateralna šteta stradaju moji zaposleni”, rekao je Popović.

Posle ovakvih primera, reklo bi se da je zaista neobično to što u Srbiji političar-biznismen ipak nije baš „redak zver”. Goati primećuje da ih ima i više nego u razvijenijim zemljama.

„Kod nas je još dominantna politička ekonomija i ako imate podobnost sve druge stvari idu, i proizvodnja i prodaja. I vi možete da budete i biznismen, tajkun i u isto vreme da budete simpatizer, aktivista, funkcioner u stranci ili bar finansijer te stranke. To je kod nas češće, jer politika ima ’pravo života i smrti nad privredom’”, zaključuje Goati.

Biljana Baković

objavljeno: 22.11.2012.

Nastavak na Politika...