Izvor: Politika, 31.Jul.2010, 23:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nikolić, Todorović, 1244 i Rambuje
U rezoluciji i dva njena aneksa teritorijalni integritet i suverenitet SRJ (odnosno Srbije) pominju se tri puta, ali se ona u rešavanju statusa Kosmeta čak pet puta poziva na sporazume iz Rambujea
U možda najmirnijoj raspravi o Kosmetu do sada u Skupštini Srbije dvojica bivših partijskih kolega posebno su se pozivali na Rezoluciju 1244.
Tomislav Nikolić, šef Srpske napredne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << stranke je rekao: „Ponavljam, 2000. godine kaznili su vlast koja se, po njima, nije dovoljno izborila za KiM, a iako bombardovana i napadnuta kao nedemokratska, ostavila je građanima Srbije Rezoluciju 1244. Od tada do danas je prošlo deset godina, demokratska vlast, saradnik celog sveta, gubi Rezoluciju 1244 zato što je MSP rekao da ova odluka o proglašenju nezavisnosti nije suprotstavljena Rezoluciji 1244”.
Dragan Todorović, prvi radikal u odsustvu Vojislava Šešelja je poručivao: „Mi treba da radimo u skladu sa Ustavom, sa našim zakonom i Rezolucijom 1244.
Ono što nam ostaje to je da rezolucijom, koju nameravate da uputite GS UN, tražite poštovanje Rezolucije 1244 i to taksativno i sve ono na šta su se obavezale UN”.
U svim razgovorima o Kosmetu srpska strana je ključno uporište za očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta nalazila upravo u Rezoluciji 1244 zato što u njoj upravo piše da je Kosmet integralni deo Srbije i ona ima suverenosti nad Kosmetom. Nije Srbija bila jedina u pozivanju na ovaj dokument Ujedinjenih nacija.
Problem je, međutim, što se u Rezoluciji 1244 nalaze i delovi koji svakako ne odgovaraju srpskoj strani.
Na početku piše da Savet bezbednosti donosi ovaj akt „podsećajući na saopštenje generalnog sekretara UN od 9. aprila 1999. u kome se izražava zabrinutost zbog humanitarne tragedije koja se odvija na Kosovu” i da je donosilac rezolucija „odlučan da razreši ozbiljnu humanitarnu situaciju na Kosovu, u Saveznoj Republici Jugoslaviji, i osigura bezbedan i slobodan povratak svih izbeglica i raseljenih lica njihovim domovima” i da osuđuje „sve akte nasilja protiv stanovnika Kosova kao i terorističke akte bilo koje strane”. Savet bezbednosti dakle ne krije da pod humanitarnom tragedijom pre svega podrazumeva iseljavanje Albanaca sa Kosmeta. Ma šta da je mislila o iseljavanju Albanaca (beže od NATO bombi, izrežirano za kamere Si-En-Ena...) vlast Slobodana Miloševića je potpisala i stala iza ovog stava Saveta bezbednosti o humanitarnoj katastrofi na Kosmetu.
Taj dokument izgleda kako je napisan i u njega je nemoguće uneti, na primer, svedočenja koja su se čula u Haškom sudu. Kao što je bilo svedočenje Džona Kroslanda bivšeg britanskog vojnog atašea u Beogradu u Haškom sudu februara 2007. godine: „(Predsednik SAD) Bil Klinton, (državni sekretar) Madlen Olbrajt i (glavni pregovarač za Kosovo) Ričard Holbruk doneli su odluku da mora doći do promene režima u Srbiji i OVK je bila sredstvo da se to ostvari. Od tog
trenutka, bez obzira na rezerve prema OVK koje smo mogli imati ja i drugi, to više nije bilo bitno. Stav koji je međunarodna zajednica zauzela u Rambujeu 1999. bio je u skladu s takvom politikom”. O zločinima OVK Krosland je rekao: „Mislim da je doneta svesna odluka da se podrži OVK. Možda zbog toga nisam upoznat da je bilo ko iz međunarodne zajednice postavljao teška pitanja Ramušu (Haradinaju) u vezi s telima pronađenim u kanalima koji su vodili do Radonjičkog jezera. Ja to nikada nisam učinio, iako sam se s njim našao u nekoliko navrata”... i iako je, kako je priznao, braću Haradinaj smatrao kriminalcima. Ta ljubav prema OVK nije napuštala zapadne diplomate pa Karla del Ponte, tužiteljka Haškog tribunala piše u svojoj knjizi: „Izgledalo je da se Jensen-Petersen više protivi podizanju optužnice od samog Haradinaja. Jensen-Petersen imao je prijateljske odnose s Haradinajom i to nije krio u saopštenju koje je izdao odmah po objavljivanju optužnice”.
Zločina OVK nema u Rezoluciji 1244 zato što je po svedočenju jednog od bivših međunarodnih predstavnika Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) Bardulja Mahmutija u Bi-Bi-Sijevoj seriji „Pad Miloševića”, Ričard Holbruk obećao Albancima sa Kosova nezavisnu državu za tri do pet godina ako slede ono što Amerika i Zapad traže od njih.
U rezoluciji i dva njena aneksa teritorijalni integritet i suverenitet Srbije (odnosno Savezne Republike Jugoslavije) pominju se tri puta, ali se ona u rešavanju statusa Kosmeta čak pet puta poziva na sporazume iz Rambujea (S/1999/648) i to uzimajući ih u potpunosti. Oko tih sporazuma bila je čitava drama. Norveški diplomata Knut Volebek – koji je sa vlastima u Beogradu o Kosovu pregovarao kao predsedavajući OEBS-a – posvedočio je da se u februaru
1999. protivio prekidu pregovora u Rambujeu u trenutku kada je srpska
strana prihvatila, a albanska odbacila politički sporazum o Kosovu.
„Pogrešno je tvrditi da Srbi nisu prihvatili izvesno političko rešenje u Rambujeu. Oni su prvo prihvatili politički deo sporazuma, Albanci su to odbili, a onda su predsedavajući dali dve nedelje pauze, što je bilo protivno logici...”, rekao je Volebek pred Haškim sudom. Kada ga je sudija Bonomi upitao da li je tačno da su Amerikanci, posle pauze, u poslednjem trenutku u nacrt sporazuma ubacili za srpsku stranu neprihvatljiv aneks o snagama NATO-a na Kosovu i da je to dovelo do bombardovanja SRJ, Volebek je uzvratio: „O tome morate pitati Amerikance”. Po svedočenju Obrada Kesića, jedan Amerikanac, i to Bil Klinton je rekao nekoliko godina kasnije da bi na mestu Srba uradio isto, odbio bi da potpiše sporazum iz Rambujea.
Ali ono što Srbi nisu potpisali pre bombardovanja potpisali su posle agresije NATO-a, pristajući da u određivanju budućnosti Kosmeta polazište bude sporazum iz Rambujea. Nikolić i Todorović svakako da nisu zaboravili šta piše u tom dokumentu, a većina srpske javnosti svakako jeste.
U sporazumu piše da će Kosovo imati predsednika, skupštinu, sopstvene sudove... Federalne (SRJ) i republičke (Srbija) snage napustiće Kosovo, osim onih koje su neophodne za minimalno prisustvo u zaštiti granice. Kosovo će imati ustav, sopstveni vrhovni sud, ustavni sud, druge sudove i tužioce i imaće ovlašćenja da donosi zakone koji neće biti podložni reviziji Srbije ili SR Jugoslavije, uključujući pravo na ubiranje poreza, na ustanovljenje programa za ekonomski, naučni, tehnološki, regionalni i socijalni razvoj, kao i ovlašćenja da uspostavljaju međunarodne odnose u okviru svojih nadležnosti na isti način kao republika i sva ovlašćenja lokalnih vlasti. „Strane” će pozvati NATO da uspostavi vojne snage (KFOR), koje će biti ovlašćene da upotrebe neophodnu silu da bi obezbedile poštovanje dogovora, da štiti međunarodne agencije angažovane na implementaciji i da obezbede sigurnost svakoga na Kosovu.
I to nije sve. U tekstu piše i sledeće: „Međunarodni sastanak će biti organizovan posle tri godine, kako bi se odredio mehanizam za konačno rešenje za Kosovo. Volja naroda će biti važan faktor na tom međunarodnom sastanku. Da ne bude zabune, reč je o volji ljudi koji žive na Kosmetu. A kakva je ta volja odlično su znali svi političari u Srbiji 1999. godine kada je potpisivana Rezolucija 1244.
Znali su, naravno, i Todorović i Nikolić za sve to što piše u Rezoluciji 1244. Međutim, propustili su da saopšte dva-tri važna detalja. Prvi je da su juna 1999. godine bili potpredsednik vlade Srbije (Nikolić), odnosno ministar za saobraćaj i veze (Todorović). Drugi je da su u Skupštini Srbije bili protiv plana Ahtisari-Černomirdin, koji je bio osnova za Rezoluciju 1244 (136 glasova „za”, 74 „protiv”). Treći je da su u znak protesta, zajedno sa svojim tadašnjim šefom Vojislavom Šešeljem, podneli ostavke u Vladi Srbije. Četvrti je da se do Rezolucije 1244 došlo ne zbog Srpske radikalne strane, u kojoj su bili Nikolić i Todorović, nego pre svega zbog socijalista, JUL-a, Nove demokratije i Srpskog pokreta obnove... koji su glasali za plan Černomirdin–Ahtisari.
Dakle, da je bilo po Nikoliću i Todoroviću Srbija ne bi imala Rezoluciju 1244.
Dragan Bujošević
objavljeno: 01/08/2010
Pogledaj vesti o: Tomislav Nikolić
