Izvor: NoviMagazin.rs, 07.Okt.2015, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jelka Jovanović: Petnaest godina kasnije
Vest i jeste i nije petooktobarska – požarevački otporaš Nebojša Sokolović učlanio se u SNS! Kopernikanski obrt objasnio je šturo, a opet rečito: To je jedino bilo da može čovek nešto da uradi”.
Sokolović je bio pokretna meta režima Slobodana Miloševića i njegovih svakojakih satelita, od doušničkih do medijskih; uzdao se posle 5. oktobra u pravdu, nije je dočekao i pridružio se novoj >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << većini, iako ga svakog dana podseća na devedesete. Baš takav, Sokolović je deo hronike vremena koje zovemo postoktobarska Srbija, izmešanih kockica i polupanih lončića.
Može se nabrojati sijaset naizgled nelogičnosti koje su se odigrale i odigravaju se tokom ove decenije i po, loših i dobrih, ali među njima je najvažnija da su posle 5. oktobra sve vlasti u kontinuitetu na pozicijama evropskog puta Srbije i liberalizacije tržišta. Neke poput ove i Sokolovića menjale su strane, kršile predizborna obećanja, druge su zaokretale politiku po silasku sa trona, ali ta je linija neprekinuta. I svaka vlada, od Đinđićeve i Živkovićeve, preko Koštuničinih, Cvetkovićeve i Dačićeve, do Vučićeve, ugradila je pokoji kamičak na tom drumu.
Vezujuća nit je, kako kaže Vesna Pešić, uočljiva i u antiratnom opredeljenju, što je za Srbiju zaista dobra vest, a valja dodati i manje ili više nespornu želju svih vlasti da sarađuju sa svetom, kao i iskazane namere u reformi ukupnog sistema.
Ali, na postoktobarskom meniju mnoge stvari nepodnošljivo liče na preoktobarske – kršenje ljudskih prava, uzurpacija pravosuđa, veze sa sumnjivim licima, sumnjivi poslovi, sumnjive privatizacije i nadasve afere i korupcija. Bez epiloga pred sudom, iako su se svi busali u prsa i busaju se da niko nije jači od države i da nema selektivne pravde. Napadna sličnost jesu i satanizacija opozicije i unisona medijska podrška vlastima, uz čestu veštačku proizvodnju unutrašnje političke krize kao sigurnog kišobrana za pokrivanje grešaka, mogućih izvora stvarne krize i otpora.
U takvoj atmosferi prošao je i ovaj 5. oktobar; najaktuelnija su pitanja hoće li ili neće biti vanrednih izbora i ko je koga reketirao u slučaju Vetrogejt. Toliko su naduvana da prekrivaju sve drugo, pa i 15 godina 5. oktobra, iako bi to retko koje savremeno društvo sebi dozvolilo. Ne zbog zluradog podsećanja na ono što su “ovi” tada radili i na kojoj strani barikade bili, ni šta “oni” nisu uradili a mogli su – mada niko nema prava na zaborav i blanko oprost; ne ni zbog srpske navade da se slave porazi i pobede. Tog je dana Srbija pokušala da prekine apsolutizam, nepotizam, zloupotrebu institucija i ljudi, izbornu krađu, korupciju, sve ono što sistem čini nedemokratskim i neljudskim.
Dopadalo se to nekome ili ne, 5. oktobar jeste vododelnica između prve i druge Srbije, one izgubljene u tiraniji i izolaciji i one zasnovane na zakonu. Nije 5. oktobar revolucija zbog uličnih nereda, nego zbog ideje i namere da se država uredi i primeri ljudima, da postane društvo koje ne zavisi od volje jednog čoveka i nekolicine oko njega. Nevolja je što 15 godina kasnije nema opipljivih dokaza da je takav pomak načinjen.
