Izvor: Politika, 14.Sep.2013, 16:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hrvatski mediji optužuju Srbiju za šverc oružja
Premijer Dačić odbacio mogućnost da iza šverca stoji država Srbija. Srpska carina najavila da će dati saopštenje u ponedeljak
Vodeći hrvatski dnevnici „Jutarnji list” i „Večernji list“ optužili su juče Srbiju za ilegalan izvoz oružja u Sudan. Tačnije, optužili su Slobodana Tešića, koga zagrebački „Večernji list” predstavlja kao finansijera Srpske napredne stranke i na prvoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << stranici objavljuje slike Tešića, predsednika Srbije Tomislava Nikolića i prvog potpredsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića.
Spektakularnu vest o navodnoj zapleni oružja u riječkoj luci (višecevni raketni bacači kalibra 122 mm i rakete vazduh–vazduh) nije zvanično potvrdio nijedan hrvatski državni organ, ali je svejedno tvrdnja bila dovoljna da se otvori novi balkanski politički triler. Predsednik srpske vlade Ivica Dačić, koga je vest zatekla u Sarajevu, odbacio je mogućnost da iza navodnog šverca stoji država Srbija, rekavši da se „zna na koji se način zvanično trguje oružjem i kakvi se postupci moraju sprovesti” i da nema informacije o tome da bi neko iz Srbije mogao biti povezan sa tim oružjem.
Hrvatska medijska senzacija vremenski se poklopila sa najavama velikih poslova koje Srbija očekuje u Libiji i Ujedinjenim Arapskim Emiratima, a dolazi i nedugo posle kompromitujuće afere u kojoj se obelodanilo da je Hrvatska, sa znanjem Vašingtona, ilegalno naoružavala pobunjenike u Siriji protivno proklamovanoj politici Evropske unije.
Na prvi pogled, logika hrvatskih listova na slabim je nogama: da bi neko oružje proizvedeno u Srbiji, ili u vlasništvu Srbije, izašlo izvan granica Srbije, potrebna je saglasnost Ministarstva odbrane, Ministarstva spoljnih poslova, mišljenje MUP-a, gde BIA daje svoj stav, a na kraju potrebna je i dozvola Ministarstva spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija, koja, zapravo, objedinjuje sve prethodne saglasnosti i dozvole. Pre toga izvoznik oružja mora da prezentuje sertifikat „end juzer“ (end user), odnosno tačno označeno ime države i sedište kupca – krajnjeg korisnika izvezenog oružja.
Da bi to oružje prošlo od srpske granice do riječke luke, MUP Hrvatske mora da izda transportnu dozvolu, koja se opet izdaje na osnovu saglasnosti Ministarstva odbrane i Ministarstva spoljnih poslova Hrvatske. U tranzitu se takva roba obavezno prevozi uz strogu policijsku pratnju. Pisanje „Večernjeg lista“, po kome je „od četiri do deset kontejnera sa oružjem već otplovilo“, nije mnogo verovatno jer ispada da carina na hrvatskoj granici ne radi ništa. Pod pretpostavkom da srpska carina ne radi ništa, ili da „žmuri“ na ilegalan izvoz oružja, šta su onda radili naši susedi? Gde im je budnost?
Ova afera može vrlo brzo da se razjasni, štaviše država Srbija mora sada da insistira na kompletnom razjašnjenju cele priče i njenoj pozadini. Da vidimo je li zaista neka firma iz Srbije prošvercovala desetak kontejnera sa oružjem preko Hrvatske sve do riječke luke. To se mora potpuno razjasniti, inače je ovo udar i na državu Srbiju i na njenu vojnu industriju.
Što se tiče Slobodana Tešića, čije se ime vezuje za skoriji uzlet srpske namenske industrije, on je već godinama na tapetu hrvatskih, bosanskih, pa i nekih srpskih medija. Imao je potpisane predugovore u vrednosti od 50 miliona dolara za izvoz srpskog oružja u Libiju u vreme kada Libija nije bila pod sankcijama ni UN ni EU, u vreme kada su predsednik Srbije i ministar odbrane bili u poseti Gadafiju. Taj posao na kraju nije prošao jer je tadašnja vlast forsirala državnu kompaniju za izvoz oružja. Libijci nisu hteli da posluju sa našom državnom kompanijom, pa je Srbija tako izgubila 50 miliona dolara.
U to vreme nastala je i mistifikacije Slobodana Tešića, kao čoveka „bez lica i bez fotografije, čoveka sa poternice Interpola i sa crne liste UN“, do toga „da je izvoz oružja u Libiju zaustavila BIA“. Tešić je optuživan i za ilegalan izvoz oružja u Liberiju 2003. godine. Njegova firma je isporučila oružje Nigeriji kao krajnjem korisniku, kada ta država nije bila ni na kakvoj crnoj listi UN. Od nekoliko hiljada pušaka iz tog tovara izvezenog u Nigeriju, 67 pušaka dospelo je u Liberiju u kojoj je tada besneo građanski rat. Izvozna dokumentacija je bila jasna u tome ko je krajnji korisnik robe, ali Savet bezbednosti UN u Rezoluciji 1521 iz 2003. u paragrafu 4 spominje i Slobodana Tešića uz još 46 lica optuženih za izvoz oružja u Liberiju. Zabranjen im je ulazak na teritoriju Liberije, ali Srbija se u toj rezoluciji nije spominjala. Ipak, Drugi opštinski sud u Beogradu pokreće 5. 9. 2003. istragu protiv Tešića, da bi pravosnažnom odlukom od 8. 2. 2005. zamenik tužioca u Drugom OJT u Beogradu obavestio istražnog sudiju Denisa Bećirića da odustaje od daljeg krivičnog gonjenja protiv Slobodana Tešića.
Famozni Tešić se onda kao komercijalni direktor zapošljava u kompaniji „Melvale“, sa adresom u ulici Tadeuša Košćuška 56 u Beogradu, a čiji je direktor i odgovorno lice Nebojša Šarenac. Kompanija ima dozvole i licence države Srbije za promet naoružanja i vojne opreme, uredno plaća porez i doprinose. „Tajanstveni“ Tešić dobija dozvolu Ministarstava odbrane i spoljnih poslova, neobavezujuće pozitivno mišljenje BIA odnosno MUP-a i konačnu izvoznu dozvolu Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom za izvoz srpskog oružja i municije u Jordan 2006. Tri dozvole, brojevi 000067, 000066 i 000051 od 20. 3.2006. sa potpisom Ane Blagojević iz Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom. Ukupna vrednost posla oko 235.000 dolara. Izvoznik kompanija „Melvale“ iz Beograda. Ministarstvo odbrane Srbije sklapa sa firmom „Melvale“ ugovor od 28. 11. 2008. o isporuci rezervnih delova za remont RTS PVO koji se nabavljaju iz preduzeća „Kosmos“ iz Banjaluke. Vrednost posla 43.829,27 evra, na obaveštenju potpis zastupnika načelnika Uprave za snabdevanje pukovnika dr Srđana Novakovića. Vojska Srbije je čak platila kompaniji „Melvale“, a onda je „neko“ sve to blokirao. Ispada da u vojsci tada „nisu znali“ sa kime posluju?
Posle nekoliko godina Slobodan Tešić sklapa predugovor sa vladom Jemena, koja želi da u Srbiji kupi oružje u vrednosti od 75 miliona dolara. Iz Jemena stiže mnogobrojna vojna delegacija te države. Jemen nije ni na kakvoj listi sankcija: ni UN, ni EU, ni SAD, ni Rusije. Jemenu oružje prodaju i Rusi i Amerikanci i Francuzi i Belgijanci... Kompanija Slobodana Tešića plaća avio-karte i boravak delegacije Jemena u Srbiji. Ministarstvo odbrane Srbije dozvolilo je tada jemenskoj vojnoj delegaciji da obiđe srpske vojne fabrike i skladišta naoružanja. Kada je Tešić kasnije tražio dozvolu za izvoz srpskog oružja u Jemen, nije je dobio. Rekli su „da se nisu stekli uslovi za izvoz“. Istovremeno, naša državna kompanija nudila je izvoz tog istog oružja u Jemen. To se zove monopol na srpski način. Šta se posle dogodilo. Ništa, Tešić je u Jemen izvezao oružje iz Belorusije i Ukrajine, pošto tadašnje vlasti u Beogradu nisu htele da mu izdaju dozvolu, a Srbija je ostala bez 75 miliona dolara. Zbog tog izvoza Bugari su cinkarili Tešića američkoj ambasadi u Sani, jer je bugarska firma izgubila taj posao na tenderu, to je završilo i na Vikiliksu, pa su naša i bosanska štampa pisale gluposti o „ilegalnom izvozu srpskog i bosanskog oružja u Jemen“. Pri tome ni metak iz Srbije nije otišao u Jemen. I kako izvoz oružja u neku državu može biti ilegalan ako se poseduju sve izvozne dozvole, i ako država kupac nije ni pod kakvim sankcijama?
Miroslav Lazanski
objavljeno: 14.09.2013.
Pogledaj vesti o: Tomislav Nikolić
