Izvor: Politika, 24.Okt.2013, 15:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Druga petoletka
Bez otpora drugih stranaka, uz podršku međunarodne zajednice i popularnost u biračkom telu, SNS može da čini šta god smatra da je najbolje za zemlju. Rizik koji time preuzima je ogroman
Proslava jubileja SNS-abila je prilika da predsednik te stranke i prvi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić u javnim obraćanjima sumira >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pređeni put i najavi buduće korake. Prvi i najvažniji cilj koji je istakao glasi – ekonomija, ekonomija i ekonomija.
Ako je i pominjana, borba protiv korupcije koja je u prvoj petoletki isticana kao primarni cilj i preduslov društvenog razvoja, ovoga puta nije bila u fokusupažnje. Možda će neko ovo tumačiti kao zaokret u politici SNS-a. Naime, umesto glavnog neprijatelja – jer su biznismeni bili ključni akteri svih spornih privatizacija – privatni sektor se sada ističe kao „najzdraviji deo društva”. Međutim, bliže je istinida je ovo izraz doslednosti i kontinuiteta u politici ove stranke koja sebe pozicionira kao neokonzervativnu partiju desnog centra po ugledu na britanske konzervativce ili nemačkiCDU.
Drugim rečima, borba protiv korupcije predstavljala je nužnu fazu radi pridobijanja popularnosti neophodne za realizaciju ciljeva i mera koje se najavljuju za oporavak privrede. O tome kakve mere jedna neokonzervativna stranka može da predloži ne treba trošiti puno reči. Zapravo, najkorektnije je ako se istaknu ključni elementi Vučićevog pogleda na mere za „spas naše ekonomije”.
Pre svega, kao glavni uzrok ekonomskih nedaća ističe se to „što smo decenijama trošili ono što nismo zaradili”. Ovakva formulacija jasno implicira da odgovornost za krizu snose svi, a to onda opravdava mere koje će trpeti ogromna većina stanovništva. U tom smislu,kakve god bile,mere nisu nepravedne. Međutim, osim toga, one se predstavljaju i kao nužne jer, ističe se – „nemamo izbora”. Zvuči poznato – oni koji se u to vreme nisu rodili mogu u filmu o „Čeličnoj ledi” da čuju iste te reči – there is no alternative.
Baš kao što je Margaret Tačer kao jednu od najvažnijih početnih mera sprovela ukidanje subvencija za neprofitabilne rudnike, tako Aleksandar Vučić kažeda „jedna od ključnih mera jeste smanjenje subvencija pre svega za naša preduzeća u restrukturiranju, za neka javna preduzeća”.
Bez tih mera, tvrdi se, Srbija klizi u argentinski scenario, a to znači „da ne bismo imali više novca za vojsku i policiju, haos na ulicama, da ne bismo imali za lekove”. Mada ukazuje na realne opasnosti koje prete državi koja nema novca za vojsku i policiju, iza ovih reči može se naslutiti i dalekosežni cilj reformi. Reč je o stvaranju tzv. minimalne države čiji je prvenstveni zadatak da finansira represivni aparat i obezbeđuje uslove za „profitabilan biznis”, a od običnih ljudi se očekuje da u tom okviru brinu o sebi i traže posao.
Čak i ovako sumarno predstavljene, ove ideje jasno svedoče za koji će se put zalagati SNS u drugoj petoletki svog postojanja. Da li je to dobro, kakvesu očekivane, a kakveneočekivane ineželjene posledice ovakvog izbora nemoguće je predstaviti na stranicama jedne kolumne. Uostalom,o tim pitanjima napisano je stotine i hiljade ozbiljnih naučnih studija i analiza tokom tri prethodne decenije. Nesumnjivo je, međutim, da se kao posledica tih mera britanska ekonomija oporavila, ali su ostala zabeležena i svedočanstva onih koji su platili cenu tog oporavka. Evo jednog od njih: „Jedva smo imali za hranu, ali ona (Margaret Tačer) nije marila. Mnogima je život pretvorila u pakao. Izgubili smo kuće zbog dugova i nikad se nismo oporavili. U Londonu su mislili da je sve u redu, ona je brinula o bogatima, a ne o radničkoj klasi...”
No, treba reći da postoje i ogromne razlike između Srbije danas i Britanije osamdesetih godina XX veka. Nije reč samo o razlici između male periferne države i bivšeg centra najveće svetske imperije. Mislim, pre svega, na otpor koji su u Britaniji pružili dobro organizovani sindikati i rivalska (tada) Laburistička partija. Srbiji je danas, s jedne strane, mnogo teže da podnese ovakve mere jer je u svakom pogledu znatno krhkija. S druge strane, u Srbiji je moć sindikata gotovo zanemariva, a ključni politički takmaci javno ili prećutno izražavaju saglasnost s predočenom vizijom.
Naime, ako se od deklarisano liberalnih partija i očekuje da javno podrže najavljene ekonomske mere, iznenađuje pasivan ili afirmativan stav partija koje u svom nazivu nose naziv socijalistička ili zauzimaju mesto u socijalističkoj internacionali. Elem, mada nije reč o direktnoj reakciji na Vučićeve ideje, sasvim je nedvosmisleno da je Ivica Dačić prema sopstvenom priznanju „na strani Vučića” i da nijedna velika stvar u državi nije urađena a da se njih dvojica o tome nisu konsultovali. S druge strane, upitana da prokomentariše najavljene mere, portparolka DS je iznela nekeopšteodgovorekoji bi bili prigodni čak i da je Vučić najavio sveopštu nacionalizaciju privatne imovine i uvođenje radničkog samoupravljanja, ističući, međutim, da se i DS zalaže za jačanje ekonomije.
Sve u svemu, bez značajnog otpora drugih stranaka, uz snažnu podršku međunarodne zajednice i veliku popularnost u biračkom telu, SNS danas može da čini šta god smatra da je najbolje za zemlju. Rizik koji time preuzima je ogroman. No, osnovni problem jesteto što ako ne uspe u svom naumu niko od postojećih političkih aktera neće imati pravo da ih napada za promašaj. U tom slučaju stvarnu alternativu, ne samo SNS-u već i čitavom poretku, predstavljaće pokreti radikalne desnice.
Vanredni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu
Vladimir Vuletić
objavljeno: 24.10.2013.
