Izvor: Politika, 30.Jul.2013, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dominacija u vladi i ravnoteža u SNS-u
Uspešna, homogena i stabilna vlada se ne rekonstruiše
Nakon „datuma”, glavna tema je „rekonstrukcija”. Ovih mesec dana, kao i ovih godinu dana, najviše liče na izbornu kampanju. Samovrednovanje vlade odvija se u paradoksu da je dobro radila a da joj treba široka i temeljna rekonstrukcija. Ako je vlada uspešna kako se predstavlja, zašto se rekonstruiše, ako su ministri dobro radili zašto se menjaju? U raspravi o rekonstrukciji nisu dominirale teme o sistemu vrednosti, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << idejama i konceptima, koliko o cepanju ministarstva, podeli resora i kontroli nad resursima.
Rekonstrukcija vlade je međustranačko pitanje. Vlada se rekonstruiše na način kako je i konstituisana. Prepucavanjem, svađama i pretnjom izborima. Pretnja ovoga puta nije bila kredibilna jer je očigledno da njih nema pre implementacije Briselskog sporazuma. Godišnjica je obeležena bez Dinkića koji je uslovljen ustupio privredu a zadržao finansije. Dačiću sledi borba za MUP i Žarka Obradovića. Tako se SPS i URS obezvlašćuju a naprednjaci još više koncentrišu vlast. U preraspodeli moći PUPS, SDPS, SDA i NS se ne diraju. Publika je mogla da primeti da su pojedini igrači sa klupe poslati na zagrevanje kako bi vršili pritisak na one u timu da su promene na terenu moguće.
Rekonstrukcija vlade je i unutarstranačko pitanje. S obzirom na toda su u vladi vrhovi stranaka, promena većine ministara ne ide lako. SNS je razapet između Nikolićevih i Vučićevih ljudi. Potvrđeno je dvovlašće i ravnoteža moći. Iz vlade odlaze oni koji imaju najmanju specifičnu težinu. Dinkić je imao najmanje unutarstranačkih problema. U SPS-u je odluka Mrkonjića da se povuče skinula kamen sa srca Dačiću, iako mu uticaj među njihovim biračima nije zanemarljiv. Bez jasnih kriterijuma rekonstrukcija je više rezultat pogodbi i dilova a manje jasnih kriterijuma. Ako su osnov za promenu ministara rezultati u svom resoru, ali i propusti, afere i narušavanje ugleda vlade, za smenu su konkurisali mnogi. Predsednik Nikolić, za koga smo se ovih dana, slučajno ili ne, podsetili da je najzaslužniji za formiranje vlade, rekao je da rekonstrukcija mora biti u oblastima i resorima u kojima su problemi evidentni – u privredi, ekonomiji, finansijama, policiji i tužilaštvu. Poručio je malo svojima, malo drugima. Vučiću je dopušteno da bude najodgovorniji a pokazuje se da on ipak ne može da smeni sve ministre koje radije ne bi video u vladi. Koncept „jedan za sve” ili „prvi za sve” nije dovoljan. Naprednjacima su, pre svega, Nikolić i Vučić donosili glasove. Jer ako je stranka dvanaest godina bila u opoziciji a nema kadrove za duže od dvanaest meseci, potvrđuje se da SNS ima dve političke gromade i uglavnom anonimuse. Kadrovska rešenja su uvek najveći problem. Kod naših stranaka, i vladajućih i opozicionih, sve je prisutniji paradoks po kojem oni koji donose najmanje glasova ili ih odnose, hoće najviše funkcije.
Priča o rekonstrukciji iznedrila je malo drugačiju sliku o odnosima u vladi od one koja je o njoj stvarana. Više je načela nego ojačala vladu, više udaljila nego što je približila partnere, više probudila frakcije nego što je homogenizovala stranke. Nije uverila javnost da će izdržati pun mandat. To će zavisiti od kiseonika koji će joj se odvrtati ili zavrtati spolja za kooperativnost. Izbori najviše, ili jedino pogoduju Vučiću, kao što mu odlaganje izbora najmanje odgovara. Teško je održavati tenziju visokih očekivanja a sporog isporučivanja rezultata, pre svega u ekonomiji. Uzrok najvećeg skoka rejtinga – Mišković, je baš u danima obeležavanja godišnjice vlade, uz kauciju od dvanaest miliona evra, pušten na slobodu. Canetu je uz četrnaest puta manju kauciju omogućen povratak u Srbiju a takav scenario je spreman i za Karića.
Rekonstrukcija može biti samo pretpostavka ali ne i rešenje ekonomskih i socijalnih problema koji narastaju kao kvasac. Svaka jesen u Srbiji je potencijalno „vruća” a ništa ne prolazi brže od poverenja naroda. Pokazalo se da Vučić nije tako suveren, bar ne u kadrovskim rešenjima, kakav je zastrašujući oreol stvoren oko njega. Tadić je poručio da razume Vučića, Nikolić da ne da Bačevića i da mu dobro stoje akcije u naprednjacima, Dačić da je spreman da razgovara i o Obradoviću, Dinkić da ne da Kalanovićku, a još teže finansije, Ljajić da je nezamenljiv. Uspešna, homogena i stabilna vlada se ne rekonstruiše. A kada se jednom načne, ostaje da je drži samo amalgam vlasti. Kada rekonstrukcija vlade ide tako teško, kako će ići rekonstrukcija Srbije koja je sve ruiniranija ekonomski, a naročito moralno? Inicijator rekonstrukcije, Vučić,najpre je rekonstruisao sebe. To je pohvalno i kao recept za ostale i kao odgovor na pitanje kako rekonstruisati Srbiju? Tako što će svako od nas početi od sebe i od sopstvenog dvorišta.
Profesor Fakulteta političkih nauka
Slaviša Orlović
objavljeno: 30.07.2013.
