Izvor: Politika, 27.Apr.2014, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uspeh rok biografija – glad za herojima
Publika od rokera, ako ne krv, traži znoj i suze, da žive kao što pevaju, pate pa i umiru prerano
Kad se Seka Aleksić raziđe sa kreatorom koji ju je oblačio za scenu ili Ceca Ražnatović otkaže angažman nekom kompozitoru, rokerska publika s prezrenjem gleda na takve vesti koje tabloidi u tančine analiziraju. Istovremeno, tvrdokorni rokeri su u proteklih nekoliko godina prionuli na proučavanje biografija i autobiografija svojih muzičkih heroja koje izdavačke >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kuće puštaju na tržište u sve većem broju. Ta izdanja, sa svim posramljujućim detaljima o protagonistima, doživljavaju pohvalne recenzije u ozbiljnim listovima koji ne bi ni takli tračeve o narodnjacima.
Kulturolozima su podjednako značajni razlaz Džona Lenona i Pola Makartnija – koji se doživljava kao simptomatičan sukob dve umetničke paradigme, eksperimentalne i one sklone komercijalnim kompromisima – i prepucavanje dve folk pevačice oko toga koja je „urbana” a koja za kafanu na Ibarskoj magistrali. Ništa manje od ozbiljne umetnosti, estrada je građa za naučne studije o duhu epohe. Razlog iz kojeg se biografije rokera primaju s pažnjom među „publikom od ukusa” leži drugde. Od rok heroja se očekuje da budu umetnici na način koji je zacrtao još romantizam u 19. veku – da životom posvedoče autentičnost svog dela, da pate, pa i umiru prerano, da postanu poput likova iz svojih pesama.
– Rok muzičari biju naše bitke, one iz kojih se povlačimo, jer smo previše uplašeni svakodnevnim socijalno-ekonomskim pritiscima. Gledamo ih kao idole jer u tim ratovima stradaju, kupujući naše poštovanje – kaže Žikica Simić, rok publicista i autor radijskih emisija „Tajanstveni voz” i „Dole na uglu”.
U ljudskoj prirodi je da im slavne osobe budu uzori, ali tamna strana projektovanja naših želja u poznate je da od njih očekujemo da prožive i glamur i da umru za nas, navodi Teofil Pančić, esejista i novinar nedeljnika „Vreme”.
– Takvim životima su veliki muzičari konstituisali rokenrol mitologiju još u njegovim ranim decenijama. Uspostavljen je imperativ: živi kao što pevaš. Oni oličavaju esenciju onoga što bismo voleli da proživimo. Želimo da ožive naša maštanja i do kraja ostvare radikalne biografije kako to ne bismo morali mi, „obični” – kaže Pančić.
Rokerima je tako zadato da se svojevoljno žrtvuju u ime ostalih, slabijih. Simić se ne bi potpuno saglasio s konstatacijom da od rokera tražimo krv, ali ne odbacuje to da, pošto želimo da budu heroji, tražimo makar znoj i suze.
– Rok heroji, naravno, nisu jedino oni koji su umrli u 27. godini, poput Džimija Hendriksa, Dženis Džoplin, Kurta Kobejna... Taj status ništa manje ne zaslužuju i oni koji su ostali živi bez obzira na to što su privatnim ponašanjem i umetničkim dostignućima ispali iz okvira društveno prihvatljivog – napominje Simić.
Najinteresantniji detalji u biografijama rokera upravo su oni o trenucima u kojima su odlučili da učine nešto protiv očekivanja drugih, ocenjuje Nebojša Marić, muzički kritičar koji je sa Simićem i Pančićem nedavno govorio na tribini u Kulturnom centru „Grad”, posvećenoj odnosu rokenrola i pisane reči.
– U tim biografijama se vidi da je rokenrol nekada bio način da se od života načini nešto drugačije, protiv struje, čak i one koja je vladala u kontrakulturi. To je momenat u kojem je Nil Jang, umesto da nakon hitalbuma „Harvest” pokori svet, odlučio da ne želi da postane mejnstrim zvezda, kao i onaj u kojeg je Bob Dilan, posle godina oslanjanja na tradiciju akustičnog američkog folka, prikopčao gitaru u struju i navukao gnev čistunaca – podseća Marić.
Nisu, ipak, rokeri jedini koji su ličnim primerom potvrdili verodostojnost svojih pesama. Takvih ima i među narodnjacima, kakvi su Toma Zdravković i Šaban Bajramović. I oni su ostvarili rokerske biografije, probili granice žanra i postali kulturni fenomen celog Balkana, ocenjuje Pančić, uz opasku da nije slučajno što tu dvojicu muzičara cene i oni koji imaju drugačiji muzički ukus. Simić bi tom kratkom spisku pridružio još jednog narodnjačkog pevača.
– Bora Spužić Kvaka je bio neverovatna ličnost koja je i meni i ljudima sa sličnim muzičkim sklonostima bila važna, jer je drugačijim jezikom govorila o istim stvarima kao rokeri – kaže Simić.
V. Vukasović
objavljeno: 28.04.2014.
Pogledaj vesti o: Seka Aleksić, Ceca
