Izvor: Glas javnosti, 26.Okt.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako sam postao Selendrić
Kad sam radio sa grčkom pevačicom Despinom Vandi, bilo bi glupo da odbijem Seku Aleksić. To je isto. Bilo mi je zanimljivo kao eksperiment. Kako nikada nisam zaradio pare, a da se nisam potrudio, morao sam da napravim nešto što bi se njima dopalo, jer moje ime njima ništa ne znači. Seka Aleksić nije ni znala šta su „Piloti“, jer tu muziku nije slušala. Rambo Amadeus me ponekad pita da li si ovih dana Selendrić >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << ili Lesandrić? Na šta kažem da sam Selendrić, jer šta ću, radim za Seku...
Lider nekad popularne grupe „Piloti“, kompozitor Zoran-Kiki Lesandrić, jedan je od retkih koji se može pohvaliti zaista pravom „rokenrol“ biografijom. Živeo je na Banovom brdu, Milan Mladenović bio mu je drug iz detinjstva, nešto kasnije družio se i sa Bajagom, bio je pobornik hipi pokreta, znao da je da sa sa 100 maraka u džepu stopira do Sremske Mitrovice, Zagreba, Austrije, Beča. U vreme građanskih ratova na prostoru bivše Jugoslavije više od trideset puta su dolazili na vrata da ga hapse, ali ne misli da je dezertirao, jednostavno, nije video sebe sa puškom u ruci. Prvi narodnjak s kojim je „izgubio rokersku nevinost“ bio je Aca Lukas na ploči „Nešto protiv bolova“, kome se dopala Kikijeva pesma, pa je Marina Tucaković napravila tekst, a na grčkom je kasnije otpevao i Stelijas Rokos. Ove godine pojavio se njegov prvi solo album „Mesec na vratima“ na kome je jedan od glavnih autora ministar Mlađan Dinkić, a na proleće nada se i beogradskom koncertu.
Kako je došlo do saradnje sa Mlađanom Dinkićem?
- Sa njim sam imao kontakte poslednjih desetak godina i njegove ideje mi se dopadaju. Prvenstveno ga volim kao političara. Ponekad jeste ekstreman, ali on sve uspe da istera da kraja. Volim ljude koji su konzistentni, a on ima rezultate. S druge strane nikada nisam sarađivao s nekim na taj način. Bio sam u autorskom timu sa Marinom Tucaković, koja je pisala neke tekstove za moje pesme za druge pevače. Mlađan i ja smo počeli saradnju tako što je on prvo doneo svoj demo-snimak, pa potom više njih. Mislili smo da će to biti nešto što radimo za nekog NN pevača i ja sam na svojoj demo-varijanti pevao na engleskom tekstove bezveze. Onda se to dopalo i meni bliskim ljudima koji su sve čuli. To me je potaklo da iz fioke izvadim svoje stare pesme. Mislio sam da nikada više neću ništa snimiti. Na tom albumu Mlađa je uradio tri pesme, a tri su moje, na kojima smo zajedno radili. Bilo je tu restlova, nedovršenih refrena svačega...
Kako ste to radili „zajedno’?
- On je to nešto poneo kući da se igra. I došao je s rezultatima koji su za mene bili više nego prihvatljivi. Zbog toga sam radio s njim, inače sam autorski otvoren za saradnju sa svima. Ali, nažalost, retko s kim nađem zajednički jezik.
PILOT-PADOBRANAC
- Otac Gorana Bogićevića koji je osamdesetih sa mnom svirao gitaru bio je pilot koji je 1963. poginuo u „karaveli“ koja se srušila iznad Beograda. Ostale su te fenomenalne uniforme, a JAT je u to vreme držao do toga i uniforme su im bile lepše od „Britiš ervejza“ ili zanimljivije od „Deltine“. Imale su šmek koji nas je oduševljavao, probali smo ih i bile su nam taman. Tako nas je on praktično krstio „Pilotima“. Sada nikada ne bih želeo da budem pilot jer je to posao taksiste u vazduhu. Odiseja sa padobranstvom bila mi je dovoljna. Bio sam u vodu veze u 63. padobranskoj u Nišu koji je specijalno formiran baš tada kada sam služio vojsku. Čudno nekako svi ljudi koji su bili sa mnom nisu više među živima. Od nas 13 samo sam ja ostao, većina njih poginula je u ratu, a neki na čudan nesrećan način. Kasnije sam morao da napišem: „Ne brini, to je sudbina, mi nismo rođeni pod srećnim zvezdama“.
LIČNA KARTA
Ime: Zoran-Kiki Lesandrić
Nadimak: Dobio ga je kao klinac zato što je bio sladak kao bombona
Datum rođenja: 2. 1. 1961. u Beogradu
Horoskopski znak: Jarac, podznak Bik
Privatni život: Oženjen je LJiljanom, koja je lekar u GAK „Narodni front“ i imaju sina Đorđa
TRIDESET BISEVA
Sa Rambom mi se desila najneverovatnija stvar. Jedna svirka za 1. maj na Borskom jezeru, na kojoj je trebalo da sviram sam, Rambo je došao sa celim bendom, tu je bio KUD iz Bora sa 55 članova. Skupilo se jedno prepodne na toj padini oko 5.000 ljudi. Rekao sam ajde da sviram, a da me oni prate. Rambo je rekao ili svi zajedno ili niko. Tako smo jedno sedam sati i 15 minuta svirali „Kao ptica na mom dlanu“ dok nam nisu isključili struju. To je jedan suludi događaj, koji prevazilazi muziku. Nismo za tu svirku ni dobili pare jer su organizatori shvatili da se podsmevamo tom 1. maju, ali vredelo je doživeti tih više od 30 biseva.
Dakle da nije bilo Dinkića ne bi bilo ni „Meseca na vratima“?
- Da me on nije naterao bukvalno ne bih snimio ništa više. Ne bih sigurno na taj način bio aktivan, iz više razloga, od kojih je najjači taj da sam mozak resetovao na to da komponujem za druge i muzikom se bavim na drugi način.
Pa, ipak, deceniju pre toga niste radili ništa za sebe?
- Prestao sam da se bavim muzikom kada sam shvatio da nešto što je za mene okej, neće naići na razumevanje na taj način i kod drugih. Činilo mi se da sam u to vreme 1996. pomalo izgubio interesovanje i inspiraciju da se bavim muzikom na taj način. Snimao sam neke pesme komadić po komadić i kada sam to sada sastavio u 13 pesama bio sam siguran da je to ono što mi prija, posebno što su i drugi ljudi radili na tom albumu kao Mlađan, Bajaga, Đorđe Balašević, jer sam imao malo problema sa tekstovima. Ovaj album shvatam kao nešto svoje, kao sliku onoga što zamišljam poslednjih 15 godina i zbog čega imam potrebu da sa tim izađem pred ljude.
Zašto ste u jednom trenutku napustili zemlju?
- Sin mi je bio jako mali, nije imao ni godinu dana i imao sam potpisan ugovor sa „Poligramom“, kasnije „Univerzalom“ s kojim sam radio pesme za grčke pevače. To mi je davalo sigurnost u trenutku kada nisam više mogo da izdržim u zemlji u kojoj je rat oko mene. Bilo mi je dosta muzike koju sam slušao i koju sam radio. LJude s kojima sam radio nisam više mogao da vidim. Neka druga muzika je postala dominantna i ja sam odlučio da odem. Iako sam znao da to nije za stalno, odselio sam se u Južnu Afriku u Kejptaun. I danas je to grad koji doživljavam kao svoj. To je bila godina kada su odobreni prvi višestranački izbori i kada je praktično aparthejd uklonjen i Mandela kandidovan za predsednika. LJudi su mi govorili da iz jedne katastrofe idem u drugu, ali kod njih je to bilo drugačije i drago mi je da sam bio svedok tih događaja. Živeo sam na relaciji Atina - Kejptaun.
Šta je presudilo da se vratite?
- Kada su se političke promene desile, bilo mi je ovde ponovo okej. Što sam stariji shvatam da bez Beograda ne mogu. Da su ljudi ti koji su najdragoceniji, a većina „mojih“ ljudi je odavde.
Milan Mladenović bio vam je drug iz detinjstva. Da li su tačni navodi u najnovijoj knjizi, gde je posthumno objavljena ispovest Margite Stefanović, da su svi tekstovi „EKV“ u vezi sa drogom?
- Milan i ja počeli smo u isto vreme. Moja grupa se zvala „Kako“, a njegova „Limunovo drvo“. Svirali smo po nekim radnim akcijama, neka beogradska leta i tako. Milan Mladenović, onoliko koliko sam ga poznavao, dobar deo svog života nije koristio ništa od droga. Jedno vreme smo bili jako bliski prijatelji, bio je čovek koji je dosta pazio na zdravlje i na sportski duh, odličan sportista. Margita jeste koristila neke stvari, to je bilo evidentno i za ostatak benda. Oni danas više nisu među nama. Milanova filozofija nije bila droga, bio je zatvoren i imao je visoke standarde koje je nametao sebi i drugima i iz tog perfekcionizma javila se depresija. Imali smo turneju koju smo prekinuli, kada je on otišao u Brazil. Po povratku je oboleo. Posle te fantastične turneje Ramba, „EKV“ i „Pilota“ odselio sam se u Kejptaun. Došla su loša vremena, vremena druge muzike.
Ali, danas su u vašem opusu i pesme Ane Nikolić i Viki Miljković?
- Prvo sam radio sa Grcima, koji su imali neki umetnički nivo, a zatim, što sam više radio morao sam da ulazim u tu drugu poru. A kad sam već radio za grčku pevačicu Despinu Vandi, bilo bi glupo da odbijem Seku Aleksić. To je isto. Bilo mi je zanimljivo kao eksperiment. Kako nikada nisam zaradio pare, a da se nisam potrudio, morao sam da napravim nešto što bi se njima dopalo, jer moje ime njima ništa ne znači. Seka Aleksić nije ni znala šta su „Piloti“, jer tu muziku nije slušala. Rambo Amadeus me ponekad pita da li si ovih dana Selendrić ili Lesandrić? Na šta kažem da sam Selendrić, jer šta ću, radim za Seku ...
Lukavo od tebe Olivera,nema šta, pitaš Kikija od čega pogiboše EKV-ovci ...?
Sećam se gostovanja Margite na radiju studiu B,a kod čuvene DUBRAVKE MARKOVIĆ, tamo su slušaoci pitali MARGITU: da li je tačno da se drogira? Šta mislite,da je odgovorila iskreno,naravno da je lagala i pravila se blesava, to je bilo pre dve decenije tačno.
Dakle, nije bitno šta misli frontmen bivših PILOTA, ni niko dru+ugi, bitno je da su svi EKV-ovci pomrli od dROGE, to znaju svi,a većina ih brani iz razloga da ne bi kao njihovi fanovi bili proglašeni za narkomanske duše-što i jesu u biti.
Kad nekom EKV-ovcu se kaže da su oni svi umrli od DROGE, oni polude, nerviraju se, i hoće pošto-poto da nas uvere da su svi umrli od predoziranosti JOGURTOM i gustim sokom od brskve.
Ne žele istini da pogledaju u oči pa to ti je,eto Sonja savić je bila veliki fan i drugar sa tom grupom,i završila je ko poslednja uličarka i narkomanka, nema tu tajne, ko je god imao posla sa tom grupom,on je morao da ima posla sa drogom.
Jedino je pošen Bajaga i njegovi instruktori,oni bajo moj javno na televiziji priznaju da su se godinama drogirali i tačka, doduše pametno su se drogirali,što znači kontrolisano i umereno.
Ja sam njihov veliki fan i znam da su se drogirali a za mene je droga strani pojam.Slušam poruke koje oni šalju,a ne da li su narkomani ili ne.
Слажем се. Сматрам њихову музику јако квалитетном, још увек је слушам повремнео, иако никад нисам конзумирао дрогу, нити то повезујме са тим.
Јавна је тајна да су се дрогирали, али то више треба приписати презаштићеном васпитању, него музици коју су правили.
Milutine debilcino... i to pisem sa osmehom! Pa ti pojma nemas koliko si neobrazovan, plitak... i na kraju glup! Ajde da ne komentarisem idiotizme koje si napisao o fanovima EKV-a, ali Bajaga i njegvi su se drogirali pametno, tj. kontrolisano i umereno!? Buahhhaahhaha... pa ovo je izjava za utisak nedelje, majke mi. Idi napoji krave, istimari konje, pali traktor i na njivu... batali komp, net i muziku, ne ide ti! Aj zdravo ;)
P.S. Nadam se da si za ove 3 i kusur godine malo porastao.
Govno – govno.
Neka neko pogleda kako je Magi izgledala 93/94 godine, a kako osamdesetih. Vidi se koliko ju je droga uništila, ali to ne znači da nisu bili veliki umetnici i odlični muzičari. Neke od najboljih rok pesama ima upravo EKV. Milana je pokosio rak pankreasa, a u porodici je imao jos par ljudi koji su umrli od iste boljke
.jpg)
