Izvor: Politika, 19.Apr.2009, 23:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Srbija razgovara: Vraćanje nacionalizovane imovine

Neprihvatljivo stalno odlaganje restitucije. - Država ne sme da bankrotira

Srbija je jedna od malobrojnih bivših socijalističkih država u kojima nije obavljena denacionalizacija. Minulih godina govorilo se o raznim modelima zakona po kojima bi trebalo obaviti restituciju, nedavno je još jednom najavljeno donošenje zakona koji bi trebalo da reši ovaj složeni problem. Tim povodom sagovornici „Politike” su Mile Antić, iz nevladine organizacije Mreža za restituciju, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i Slobodan Ilić, državni sekretar u Ministarstvu finansija.

Politika: Ministarka finansija Diana Dragutinović najavila je novi nacrt zakona o restituciji koji će se razlikovati od Predloga zakona koji je donela prethodna vlada. Koje novine su predložene, odnosno u čemu će se razlikovati od Parivodićevog zakona?

Ilić: Mi imamo ozbiljnu nameru da donesemo zakon o restituciji i moram priznati da mi je u ruke dopao „vruć krompir”. Ministarka radi na pripremi ovog zakona na način koji bi trebalo da ispravi višedecenijsku nepravdu, a s druge strane se mora uvažavati i ekonomska snaga države. Da li će to biti nešto drastično drugačije od već predloženog zakona, to već ne bih mogao da kažem, ali ono što je činjenica jeste da se o Predlogu zakona gospodina Parivodića već razgovaralo na tehničkoj vladi. Na toj vladi doneta je odluka da predloženi zakon mora da pretrpi određene korekcije. Tako je Predlog zakona sačekao novu vladu. S obzirom na to da taj nacrt zakona nikada nije bio na javnoj raspravi, mi smo smatrali da o njemu treba da razgovaramo sa svima onima na koje se zakon odnosi. U tom smislu sproveli smo javnu raspravu, u kojoj je učestvovao i gospodin Mile Antić. Posle javne rasprave usledio je rad na pripremi novog predloga zakona o restituciji.

Politika: Koje su novine predložene?

Ilić: Predviđeni su povraćaj imovine u naturi i novčano obeštećenje. Po novom predlogu obveznice ne bi bile emitovane odmah nego sa zadrškom od dve godine. Suština je da koncept, ipak, nije drugačiji, da je ostao gotovo isti. Međutim, problem je u tome što ima mnogo otvorenih pitanja. Pravni sistem koji je počeo da se uspostavlja u velikoj meri je odredio kojim putem morate da idete kada je u pitanju denacionalizacija. Siguran sam da će gospodin Antić da se složi sa mnom da država, sem moralne obaveze, nije s pravnog aspekta u obavezi da obavi denacionalizaciju. Ali, onog trenutka kada donese zakon onda više nije slobodna volja države da li će to radi ili ne – ona to mora da radi. Sledeće pitanje je da li će država ispoštovati princip ravnopravnosti, tako da ne bude diskriminacije. Pa se potom postavlja pitanje koliko košta denacionalizacija i da li te troškove država može da podnese.

Politika: Zbog čega se odugovlači s donošenjem zakona o restituciji?

Antić: Uskoro će se navršiti 15 godina otkako je izrađen prvi nacrt, ali podsetiću da je restitucija u Srbiji započeta još početkom devedesetih godina 20. veka. Ova država ima pravnu obavezu da donese zakon o restituciji. Istina je da je veliki deo imovine, odnosno poljoprivrednog zemljišta, vraćen po propisima s početka devedesetih. Prema našim podacima, reč je o više od 160.000 hektara, a od gospodina Bjelopetrovića, savetnika premijera za restituciju, čuli smo da je u pitanju skoro 200.000 hektara poljoprivrednog zemljišta. Izgleda da su najveći problemi u vezi sa zemljištem, bilo da su objektivni ili izmišljeni. Prema presecima realne baze podataka, skoro 97 odsto imovine koja se potražuje čini upravo građevinsko, poljoprivredno i šumsko zemljište.

Ilić: Precizno, 140.000 nepokretnosti je bilo predmet zahteva koji su potom grupisani u oko 73.400 zahteva. Ti su zahtevi upućeni sa svih kontinenata – oko 4.000 ih je došlo iz dijaspore. Od tog ukupnog broja nepokretnosti na sve vrste zemljišta i šuma otpada 91.000 nepokretnosti ili oko 65 odsto. To su podaci na osnovu onoga što je rađeno u Direkciji.

Antić: Ipak,gledajući zbirnu površinu nepokretnosti, takođe na osnovu podataka iz Republičke direkcije za imovinu, skoro 97 odsto nepokretnosti koje se potražuju predstavlja građevinsko, poljoprivredno, šumsko ili ostalo zemljište. Ono što je za nas interesantno, a i što je za državu važnije, jeste da se u stvari potražuje samo jedna petina od onoga što je oduzeto, što olakšava problem jer ne postoji realna opasnost da će se veći broj ljudi naknadno prijaviti. Uskoro će biti tri godine od isteka roka za prijavu, a za to vreme je stiglo ukupno oko 1.500 prijava. Realno, broj ljudi koji potražuju imovinu može samo da se smanjuje, jer „biologija” radi svoje. Drugim rečima, državi, lokalnim samoupravama, pa i javnim preduzećima ostaje skoro četiri petine te imovine. Naš stav je da bi ta imovina trebalo da posluži kao kompenzacija za ono što se ne može vratiti, tako da se taj novčani deo ostavi kao fakultativna mogućnost, ukoliko podnosilac zahteva insistira. Naravno da je potpuno legitimno da ako onaj koji potražuje imovinu insistira da dobije novac, a ne onu imovinu koja može da mu se vrati ili drugu imovinu koja mu može biti data kao kompenzacija, taj novac bude limitiran, pošto će tako država dugoročno rešiti problem i s pravnog i sa ekonomskog aspekta.

Ilić: Da li to znači da ne bi trebalo dosledno poštovati princip ravnopravnosti, odnosno da povraćaj imovine u naturi bude adekvatan povraćaju u novcu? Povraćaj u novčanom iznosu, po oceni Suda u Strazburu, može se smatrati prihvatljivim u iznosu od 70 do 80 odsto vrednosti.

Antić: To što neko uporno insistira na ravnopravnosti, ukazuje na to da on želi da obeštećenje bude u minimalnom procentu.

Politika: Kako ćete izračunati sto ili 80 odsto, ako je neka zgrada srušena pre više decenija. Kako to izračunati, a da bude realno?

Ilić: Neka metodologija će biti primenjena, u tom smislu da oni kojima je imovina vraćena u naturi ne budu u prednosti nad onima koji traže novčanu nadoknadu za imovinu koja je uništena.

Antić: Kada vratite nekome imovinu, vi mu niste dali privilegiju, već ispunili obavezu. Ako neko hoće novac, a ne svoju ili neku drugu imovinu, potpuno je legitimno da se taj iznos limitira i tu nema nikakve nejednakosti.

Ilić: Ne podrazumeva restitucija samo gradsko građevinsko zemljište. Nažalost, čini mi se da su, do sada, na pripremi zakona radili, uglavnom, ljudi koji su imali lični interes u pitanju denacionalizacije. To je već hendikep, pošto je nemoguć objektivan pristup. Mnogi od njih očekuju povraćaj gradskog građevinskog zemljišta i razumljivo je da vodu usmeravaju na taj mlin. Na primer, zgrada je sagrađena na zemljištu koje se potražuje, a ima 50 stanova. Kako da rešite problem stanara te zgrade? Postoji mogućnost da se vlasniku vrati zemljište koje je oduzeto, a da on sa svakim stanarom uspostavi zakupodavni odnos. Kako u tim uslovima uspostaviti princip jedinstva, odnosno vlasništva nad zemljom i objektom?

Antić: Naravno da mi jesmo vođeni i ličnim interesima jer u okviru udruženja gotovo svi potražujemo ličnu imovinu. Ipak, i praksa je pokazala da stari vlasnici, vodeći računa o sada formalno državnoj imovini, vode mnogo više računa o toj imovini, o poreskim prihodima koji uglavnom ne postoje ili su minimalni. Da i ne govorim o nezakonitostima koje se dešavaju s tom državnom imovinom.

Ilić: Recimo,vi ste povratili 50 ari zemljišta na kojem se nalazi stan čiji sam, recimo, ja vlasnik. Kako će te postići jedinstvo vlasništva?

Antić: Mi smo u potpunosti prihvatili model resornog odbora Demokratske stranke, sadržan u projektu o priznavanju i sticanju svojine na ostalom građevinskom zemljištu, koji baš na civilizovani način, kroz protok vremena reguliše to pitanje. Dakle, nenasilno uspostavlja jedinstvo vlasništva.

Antić: Dakle, restitucija se obavlja u naturi, vraća se golo pravo svojine. Porodice koje potražuju postaju vlasnici, ali postoji određen prelazni period. U Parivodićevom predlogu taj period je desetak godina, u predlogu Demokratske stranke je 50 godina. Za nas su prihvatljive obe opcije. Mora postojati period u kojem će se umešati lokalna vlast. Umesto neodgovorne države, lokalnih samouprava ili neodgovornih javnih preduzeća, pojavljuje se privatnik kao vlasnik tog zemljišta.

Politika: Šta bi bilo sa stanarom čiji se stan nalazi na vraćenom zemljištu? Da li bi morao da se seli?

Antić: Bio bi bezbedniji nego sada. Apsolutno ne bi morao da se seli. Nikada ni od koga nisam čuo takvo rešenje. Suština je da onaj ko je vlasnik, pa i mi građani koji jesmo vlasnici, to i ostaje sa istim pravima, ali ne s više prava. Vlasnik stana ostaje zaštićen propisima, zakupnina će biti limitirana i određivaće je lokalna samouprava. To su zakonska rešenja.

Politika: Da li su ti građani svesni mogućih posledica zakona o denacionalizaciji?

Ilić: Onog trenutka kada vi postanete vlasnik parcele ja nemam više pravo korišćenja i moram s vama da uđem u zakupodavni odnos. To podrazumeva da moraju biti definisani odnosi između novog vlasnika i mene kao vlasnika stana. U tom slučaju mora se odrediti cena po kojoj će se izdavati to zemljište. S obzirom na to da nema tržišta, to sada otvara milion drugih pitanja. Recimo, otvara pitanje visine naknade za građevinsko zemljište. Postoji mogućnost da se ta nadoknada s vremenom poveća.

Antić: Ne, ta nadoknada bi bila limitirana. Svaki građanin u uplatnici od „Infostana” može da pronađe stavku o pravu korišćenja građevinskog zemljišta. Umesto države, kao neodgovornog vlasnika, pojaviće se privatno lice. Neće svi vlasnici biti srećni, ali bi država rešila problem.

Ilić: Složili smo se oko toga da su načinjene nepravde i da ne treba da pravimo nove nepravde. Želim da dovedem u ravnopravan odnos vas koji štitite svoj interes s građanima koji imaju stan na zemljištu koje je vraćeno vlasniku. Interes stanara bi, u tom slučaju, morala da štiti država.

Antić: Jedinstvo vlasništva uspostavlja se protokom vremena i kroz slobodno tržište.

Politika: Koje rešenje vi predlažete kao predstavnik države?

Ilić: Pokušavamo da nađemo adekvatno rešenje za ove probleme. Suština onoga s čim se država suočava, a u vezi je s denacionalizacijom, jeste sledeća – postoje različiti pokazatelji koliko vredi nacionalizacija, a iznosi se kreću od 101 do 220 milijardi evra.

Politika: Može li se prvo vratiti imovina koja postoji u izvornom obliku, a zatim da se rešava ona sporna i na duži rok isplati odšteta gde imovinu kao takvu nije moguće vratiti?

Ilić: Mi kao država moramo da vodimo računa da ne bankrotiramo. Ako bi se od minimalne procene koja iznosi trideset milijardi evra jedna ili dve trećine vratile kroz naturalnu restituciju, ostaje deset milijardi evra. Tada se postavlja pitanje da li mi u ovakvoj situaciji možemo to da prihvatimo. Imamo li pravo da opteretimo sve poreske obveznike, i da li oni i država mogu to da izdrže.

Antić: Ja sam sticajem okolnosti član međunarodne organizacije koja okuplja udruženja iz Češke gde se restitucija sprovodi od 1991. naovamo, ali postoje slučajevi koji nisu rešeni. Odgovorno tvrdim da, ako se zaista sprovede restitucija i to u naturi, može da bude dovoljno čak i za te ekstremne, ali ekstremno male slučajeve davanja kompenzacije. Može da bude sasvim dovoljno sredstava samo od nekih poreskih prihoda koji mogu da počnu da dolaze, a sada ih nema. Mogu li ja sada zvanično i javno da zatražim da Ministarstvo finansija počne pod hitno da sačinjava kalkulaciju koliko će budžetskih prihoda dobiti država i lokalne samouprave sa svakim metrom kvadratnim vraćenim od poljoprivrednog, građevinskog i šumskog zemljišta?

Nada Kovačević - Branka Mališ

[objavljeno: 20/04/2009]

Nastavak na Politika...