Izvor: Politika, 15.Jun.2011, 00:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mrka kapa
Dok je država posedovala imovinu, izbegavala je restituciju; sada možda hoće da obavi taj posao, ali više nema imovine
Restitucija je ponovo na dnevnom redu. Evropska unija je uslovila nastavak procesa pridruživanja regulisanjem pitanja oduzete imovine, a srpska vlada je to prihvatila i predvidela jednim od akcionih planova, sa rokom jun 2011. godine. Nema sumnje da će rok biti prekoračen, što nas >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << neće iznenaditi, ali ovog puta postoji šansa da se bivši vlasnici bar delimično namire.
Istorija restitucije u Srbiji je nesrećna priča. Započeta je pod Miloševićem, kada je seljacima vraćano poljoprivredno zemljište, naravno radi pridobijanja njihovih glasova. Sledeći korisnik bile su crkve, pošto je donet zakon o vraćanju crkvene imovine. Ovaj se zakon i danas često posmatra kao sporan, pošto je izdvojio samo jednog oštećenog i njemu vratio imovinu.
Uopšte, očigledno je da je u Srbiji preovladao parcijalan pristup restituciji. Prvo su „rešeni” seljaci, onda crkve, potom neki vlasnici građevinskog zemljišta. Nije donet jedan celovit zakon koji bi na istim načelima tretirao sve grupe jednako, već se krenulo putem pojedinačnih zakona koji ne mogu a da ne donesu neravnopravna rešenja. Tako su seljaci i crkve prošli pristojno i daleko bolje nego oni koji će tek doći na dnevni red (vlasnici stanova i kuća, privrednih firmi, gradskog zemljišta).
Veliki problem daljoj restituciji donelo je rešenje kojim je privatizovano gradsko zemljište u Srbiji, Naime, opet jednim parcijalnim tehničkim zakonom (o planiranju i izgradnji) određeno je da se sve gradsko zemljište u Srbiji privatizuje tako što se poklanja sadašnjim korisnicima. Time je privatizacija zemljišta lako rešena (da o slabostima sada ne govorim), ali su napravljena dva velika problema restituciji: prvo, onemogućeno je naturalno vraćanje parcela u vlasništvo bivšim vlasnicima; i drugo, poklonjen je resurs čijom se prodajom moglo obezbediti puno novca za obeštećenje kako samih vlasnika tog zemljišta tako eventualno i drugih kategorija. Drugim rečima, država je poklonila korisnicima nešto što sada treba da plati bivšim vlasnicima. Nije pametno.
Verujem da će novi zakon o denacionalizaciji biti donet po hitnom postupku, bez mnogo diskusije – i javne, i u skupštini. Tako će jedno važno pitanje ponovo biti progurano na brzinu, bez potrebnog preispitivanja. Razumem da je vladi tako lakše, ali je izvesno da takva tehnika ne daje suštinski dobre rezultate.
Nema sumnje ni da će taj zakon biti najvećim delom oslonjen na obeštećenje, a ne na naturalnu restituciju. Ovo stoga što više gotovo i da nema šta vredno da se vrati bivšim vlasnicima: stanovi i kuće su prodati nosiocima stanarskog prava, gradsko zemljište je poklonjeno korisnicima, privredna preduzeća su prodata privatnicima...
Ali, obeštećenje će, takođe nema sumnje, biti vrlo skromno. Naravno da ne znam kolika je vrednost imovine koju treba denacionalizovati, ali se svakako radi o desetinama milijardi evra. Sa druge strane, država nema para, o čemu svedoči njena muka da se zaduži i finansira tekuće daleko manje deficite. A jedan potencijalni izvor novca, videli smo, poklonila je kao bogati rasipnik.
Vidim da se pominje državni fond za restituciju u kome navodno postoji stotinak miliona evra, a koji potiče od privatizacije. Ne treba biti naivan: taj fond postoji samo fiktivno, kao obaveza države, a ne i stvarno. Ne treba niko da veruje da se u nekoj kasi čuva stotinak miliona evra radi namirenja potraživanja po denacionalizaciji. Te pare postoje samo u knjigama, kao dug državnog budžeta, jer su potrošene odavno.
Nesrazmera između vrednosti nacionalizovane imovine i finansijskih mogućnosti države sugeriše da će procenat namirenja potraživanja bivših vlasnika biti vrlo nizak, možda desetak procenata, amožda i manje. A i to će se razvući na najmanje jednu deceniju da bi bilo podnošljivo republičkom budžetu.
Mukama bivših vlasnika ni tu nije kraj. Dok je fizička restitucija relativno jednostavna operacija, obeštećenje donosi velike tehničke komplikacije. Naime, tu je potrebno ustanoviti vrednost oduzete imovine, što je vrlo složen postupak jer ne postoji jednostavna metodologija procene, a radi se o vremenu od pre više decenija. Dušu dalo za sporove i dugotrajna suđenja. Pa još kada se posla dohvati ova naša slabašna administracija, nema sumnje da će biti veselo.
Da zaključim: bivši vlasnici i njihovi naslednici će vrlo loše proći. Jednostavno, dok je država posedovala imovinu, izbegavala je restituciju; sada možda hoće da obavi taj posao, ali više nema imovine.
direktor ekonomskih studija CLDS-a
Boško Mijatović
objavljeno: 15.06.2011
Pogledaj vesti o: Restitucija
