Izvor: Blic, 30.Dec.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žućko bi danas bio ponosan
Žućko bi danas bio ponosan
Godina nije mogla lepše da se završi. Posle niza manifestacija na kojima sam uživao u ulozi saobraćajca opšteg raspoloženja prema našim, večito i zauvek, zlatnim košarkašima, jedna nagrada bila je dodeljena i meni. Košarkaški klub 'Radivoje Korać' obeležio je 30 godina postojanja. Svoju kratku i izrazito neuspešnu košarkašku karijeru ja sam privremeno revitalizovao i zatim okončao upravo u ovom klubu. Ostao sam vezan za sjajnu ekipu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << entuzijasta koji su se iz najčistijih razloga posvetili odgajanju novih generacija budućih asova. Odlučili su da i meni dodele jednu od plaketa povodom skoro neverovatnog jubileja kluba koji nosi najlepše košarkaško ime, ali koji je uvek bio daleko od najatraktivnije scene.
Moram priznati da su zlatne ploče koje sam dobijao odavno u podrumu. Razne statuete i plakete koje sam skupio proteklih decenija našle su svoju upotrebnu vrednost na drugim, ne mnogo dostojanstvenijim pozicijama u stanu. Za plaketu sa imenom Radivoja Koraća odabrao sam, pak, vrlo vidno mesto na polici. Taj čovek blagog osmeha, koga većina zna samo po izbledelim crnobelim fotografijama i prastarim televizijskim snimcima, zaslužan je za stvari koje su sudbinski obeležile moj život. Radivoje Korać je bio najveće ime i ostao najveća legenda sporta, postao je naš svenacionalni ponos, ali i oličenje duha neraskidivo vezanog za gradski asfalt i beton. Žućko, kako su ga zvali prijatelji, bio je jedan od prvih simbola Beograda koji je posle par decenija komunističke uravnilovke počeo stidljivo da pokazuje šarm velegrada. Svi su kopirali njegove manire i pokrete, od košarkaškog šuta do načina na koji je držao mantil kada je trčao za autobusom. Žućko je doneo u Beograd prvu ploču 'Bitlsa'. 'Bitlmanija' i planetarna histerija za četvorkom iz Liverpula bili su još mesecima daleko, a 'Love Me Do' se koprcala na nižim granama britanske top-liste kada je Radivoje Korać pružio sudbonosno parče plastike Nikoli Karaklajiću i rekao: 'Poslušaj ove momke!' Talasima Radio Beograda počeo je da se širi neizlečiv virus koji će zauvek izmeniti mnoge živote, pa i moj.
Žućkov život završio se tragično juna 1969. posle prijateljske utakmice koju je reprezentacija igrala u Sarajevu. Pružio je čuvenu levicu još jednom levorukom majstoru basketa, Blažu Kotarcu (on je iznenada odlučio da umesto s Koraćem u Beograd, krene autobusom za Banjaluku) i seo poslednji put u svoj 'folksvagen'.
Tokom 2002. dogodilo se mnogo stvari koje bi Radivoja Koraća obradovale. Košarkaši Jugoslavije su prvaci sveta u konkurenciji sa NBA zvezdama… 'Rolingstonsi' su najavili gostovanje u Beogradu… Ipak, verujem da bi Žućko najviše bio ponosan na onih 300 i više klinaca koji u klubu što nosi njegovo ime danas treniraju, možda daleko od reflektora i medijske pažnje, ali na sigurnom putu da postanu bolji košarkaši i bolji ljudi.
Dejan Cukić
