Izvor: Objava, 01.Avg.2018, 18:33   (ažurirano 02.Apr.2020.)

НАПОЛЕОН I БОНАПАРТА

Француски војсковођа, државник и цар, рођен 15. августа 1769. на Корзици у граду Ајачију, други је син Карла Бонапарте и Летиције Рамолино. Проистекао из нижег корзиканског племства, блиског Француској, војно образовање стекао је у Бријену и Паризу. Постаје поручник артиљерије 1785. За време Француске револуције изјаснио се као јакобинац. Као артиљеријски капетан истакао се 1793. при опсади Тулона који су држали ројалисти и Британци. Неко време је провео у затвору после пада Робеспијера. Захваљујући Бараcу, којем је помогао да угуши ројалистичку побуну 13. вaндемијeра (5. октобра 1795) у Паризу, добио је заповедништво над француским снагама у походу на Италију, неколико дана пре венчања са Жозефином де Боарне. У бриљантној италијанској кампањи (1796-1797) однео је више победа над аустријском војском. Да би га удаљили од Париза, Директоријум му поверава команду експедиције у походу на Египат (1798-1799) која има за циљ да пресече Енглезима пут у Индију. Победио је мамелучку коњицу у бици код пирамида, али су му Британци уништили флоту код Абукира. Обавештен о унутрашњим и спољашњим тешкоћама кроз које Француска пролази, враћа се у Париз и заједно са Сијеcом организује заверу против Директоријума.

Државним ударом од 18. бримера (9. новембра 1799) Бонапарта је преузео власт у земљи. Најпре је вршио дужност Првог конзула, а затим је проглашен за доживотног конзула, с правом да именује свог наследника (1802), умиривши буржоазију учвршћивањем дотадашњих француских освајања. На унутрашњем плану спроводи национално помирење (крај шуанског покрета, фебруар 1800), склапа конкордат с папом (јул 1801), даје амнестију емигрантима (април 1802), реорганизује, односно централизује администрацију, правосуђе и финансије, завршава писање законика (Cоdе Civil - Cоdе Nаpоlèоn) и даје полет економији. На спољашњем плану, приморава Аустрију на мир (споразум у Линевилу, 1801) а са Великом Британијом склапа мир у Амијену (1802) чиме се завршава десет година ратовања у Европи. Ројалистичка завера Кадудала (1804) пружа му изговор за захтев Сенату да га прогласи царем Француза, што је Сенат и учинио 18. маја 1804. Папа Пије VII долази у Париз да га крунише (2. децембар 1804) под именом Наполеон I. Цар се окружио новим племством. 1805. прогласио се и за краља Италије.

Пошто је обезбедио превласт у Европи, Наполеон наставља са политиком освајања. На челу Велике армије хвата се у коштац са моћним европским силама. У безуспешном рату против Велике Британије наметнуо је 1806. континенталну блокаду која је имала за циљ да уништи британску трговину. У рату против треће коалиције однео је бриљантну победу над руско-аустријском војском код Аустерлица (2. децембар 1805) и присилио Аустрију на Пожунски мир (Аустрија губи Венецију, Далмацију и Тирол). Свог брата Луја Бонапартеа поставио је за краља Холандије, а зета Мира за краља Напуља. Од немачких држава основао је 1806. Рајнски савез. У рату против четврте коалиције победио је пруску војску код Јене (1806). После победе над Прусијом 1807. основао је Краљевину Вестфалију (са својим братом Жеромом као краљем) и Варшавско Војводство. Исте године (1807) склапа у Тилзиту савез са руским царем Александром I. После инвазије Португалијe и Шпанијe, на шпански престо поставио је 1808. свога брата Жозефа. У новом рату против Аустрије 1809, у коме је поразио њену војску код Ваграма, принудио је миром у Шенбруну да се одрекне Салцбурга, Трста, Истре, Ријеке и дела Хрватске до Саве. У периоду 1809-12. непосредно или посредно (преко својих марионетских владара) доминирао је целом Европом. После развода са Жозефином, са којом није имао деце, оженио се 1810. аустријском надвојвоткињом Маријом Лујзом, кћерком аустријског цара. Рођење његовог сина, краља Рима (будућег Наполеона II), 1811. означава врхунац моћи царства.

Упркос успесима, основе Наполеоновог царства су крхке, а цар се сусреће са растућим тешкоћама: народна побуна у Шпанији (2. мај 1808) коју није успео да угуши а економска криза и супротстављање цркве после хапшења папе (1809) у Француској. Наполеонов поход на Русију 1812. представља коренит обрт: Наполеон је ушао у Москву, али су је Руси запалили, тако да је његова армија убрзо била приморана на повлачење током којег је десеткована услед хладноће, глади и непрестаних напада руске војске и партизана. После пораза у Русији против Наполеона је 1813. створена нова, шеста коалиција европских држава (Русија, Велика Британија, Аустрија, Прусија, Шведска, Шпанија, Португалија, Сардинија и Сицилија) а у земљама под његовом влашћу почели су ослободилачки ратови. Наполеон је ипак однео још две победе над савезницима код Лицена и Бауцена, а онда је поражен од савезника у тродневној "бици народа" код Лајпцига (16-19. октобар 1813). Пошто је одбио понуђене му услове да ограничи своју владавину на територију Француске, савезничке војске су почетком 1814. упале у Француску, напредовале, иако је Наполеон покушавао да их задржи, и 31. марта 1814. заузеле Париз. Наполеон је приморан да абдицира у Фонтенблоу (6. априла 1814) и прогнан на острво Елбу, коју је добио као кнежевство. Одатле бежи неколико месеци касније и успева да поново успостави власт у Француској која је трајала сто дана, 20. марта 1815. После битке код Ватерлоа (18. јуна 1815) у којој је претрпео одсудан пораз од удружених британских, пруских и холандских снага Наполеон је поново приморан да абдицира. Прогнан на острво Света Јелена, диктира своје мемоаре Лас Казacу. На Светој Јелени је и умро, од рака желуца, 5. маја 1821, а његови посмртни остаци су пренети у Француску 1840. и смештени у Дому инвалида.