Izvor: Objava, 30.Mar.2020, 09:15   (ažurirano 02.Apr.2020.)

СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Легендарни хајдучки харамбаша и јасенички војвода, једна од најистакнутијих личности Првог српског устанка, Станоје Главаш, родио се 21. фебруара 1763. године у Глибовцу. Његови родитељи, Димитрије и Марица Стаматовић, доселили су се у Шумадију из околине Дебра у Македонији. У Глибовцу су се, уз помоћ суседа, лепо скућили и изродили троје деце. Када је Станоју било четрнаест година, породицу је задесила тешка трагедија: оца породице убили су Турци наочиглед свих укућана. Као најстарија мушка глава, Станоје је преузео даљу бригу о породици.

Пошто нису имали довољно земље, Станоје је ускоро отишао у Хасан-пашину Паланку да би код једног очевог пријатеља изучио абаџијски занат. Брзо је "испекао" занат код мајстора Среје и уз његову помоћ у Глибовцу отворио сопствену радњу.

Посао је добро ишао и Стаматовићи су се и даље кућили, купили су доста земље, увећали стадо оваца и коза, узгајали воће, пчеле и добре коње. Све је текло како се само пожелети може, али благостање им је пореметила нова невоља. Исти они Турци који су му убили оца (Мула-ага и Стари Асан) заноћили су у кући Дабића и силовали Станојеву девојку Милку. Милкин брат то дојави Станоју и он са најоданијим друговима, ујутру, насилнике дочека на повратку у Хасан-пашину Паланку и убије их. Правда је овом осветом најзад задовољена, али Станоју више није било места у Глибовцу па се одметнуо у хајдуке.

Брзо је окупио чету у којој су језгро чинили његови пријатељи из Глибовца с којима је у почетку, на Цариградском друму, пресретао Турке. Око 1793. прешао је у Срем и ступио у везу с Лазом Харамбашом, најчувенијим хајдуком тога времена у Аустрији (у чијој је дружини једно време хајдуковао и Карађорђе). Њихове дружине су од тада крстариле Сремом, Шумадијом и Банатом. У то време Станоје је и добио надимак "Главаш". Наиме, са хајдуцима је у Банату, негде код Вршца, зауставио фијакер са неким дамама од којих је једна, гледајући га, прокоментарисала: "Овај је неки добар главаш."

Од 1798. борио се у Народној војсци против јаничара. Кад су дахије убиле београдског везира Хаџи Мустафа-пашу поново се одметнуо у хајдуке, окупио храбре и одважне људе, међу којима су били Вуле Коларац, Хајдук Вељко Петровић, Кара Стева из Влаола, Милосав Лаповац, Јанићије Ђурић и други. Једно време се у Главашевој хајдучкој чети налазио и Карађорђе. Два народна јунака брзо су се зближила и ускоро побратимила.

Пре избијања буне на дахије Главаш је био најпознатији борац против Турака у Београдском пашалуку. Стога је сасвим разумљиво што је на Сретење 1804. у Орашцу први предложен за вођу буне. Међутим, он је одбио мудрим речима: "Станите мало, браћо! Ја сам хајдук и мене хајдуци слушају. Али сав народ није хајдук, па ће људи сутра рећи: "Куда ћемо за хајдуком? У хајдука нити има куће ни кућишта. Сутра кад Турци навале, он ће у шуму, а ми ћемо остати на мејдану, да нас Турци робе и харају". Ето, зато се ја нећу примити. Бирајте другога. Ја и моји хајдуци чинићемо све што нам се нареди."

Хајдучка чета харамбаше Станоја Главаша, тада једина у целој Шумадији, била је прва организована оружана снага којом су се устаници у селу Дрлупа супротставили војним формацијама четворице дахија. Представљала је језгро будуће устаничке војске и са својим харамбашом одиграла изузетну историјску улогу.

За време устанка Главаш је учествовао у свим важнијим биткама из којих је понео многе ране. У току најжешћих борби на Делиграду (1806), са 3.000 људи извршио је смели продор преко Јастрепца и заузео Прокупље у турској позадини. Овим је маневром допринео српској победи на Делиграду. Током ослобођења Београда колона којом су командовали он, Вујица Вулићевић и Вуле Коларац имала је најтежи задатак, јер се кретала преко мочварног терена, савладала све препреке, заузела Видин-капију и 12. децембра 1806. ушла у Београд. Занесен успесима, 1807. је предложио Совјету да се Срби у Срему и Банату подстакну на устанак против Аустрије тврдећи да ће са 10.000 војника за недељу дана доћи до Будима. Разумљиво, овај предлог није прихваћен.

Као један од најзначајнијих вођа међу устаницима Главаш је и за време устанка уживао опште поштовање, али никада се није уплитао у послове који се тичу власти и политике, нити је тражио какав положај за себе. Он је био једини војвода који није имао своју нахију ни засебну област којом би управљао. Био је и остао ратник-војсковођа, чувен по својим изненадним препадима и ударима на местима на којима га је непријатељ најмање очекивао. У бој је ишао с покличем: "С нама је Бог!" Хајдуци и устаници су радо ишли с њим у акцију, па се говорило: "Где је Главаш, тамо је победа."

После слома устанка остао је у Србији да дели судбину обичних људи, оних који нису имали прилику да се склоне у Аустрију. Кад су га пријатељи наговарали да бежи у Аустрију, рекао је: "Ви идите куд год хоћете, а ја остајем овде да продужим свој стари занат, да чувам и браним свој народ." Турцима се предао кад је објављена амнестија. Турци су се према Главашу лепо опходили, знајући да ће се за њим повести и остали хајдуци и да ће, ако њега оставе на миру, и народ мирно прихватити обновљену турску власт. Нови београдски везир Сулејман-паша Скопљак му је издао бурунтију којом га је именовао за крсердара и поверио му да са својим људима обезбеђује Цариградски друм од хајдука на подручју од Ћуприје до Београда. Одобрио му је да и даље носи војводско одело и чак му слао поклоне (пиштоље оковане сребром).

Кад је угушио Хаџи Проданову буну, похватао и погубио око три стотине устаника, везир је, у својој политици обезглављивања српског народа, одлучио да смакне и Главаша. У Хасан-пашину Паланку је, муселиму, упутио групу својих људи и наредио да Главаша ухвате и доведу у Београд или да га убију и донесу његову главу. Станоје је оптужен да је припремао повратак свога побратима Карађорђа у Србију, да је помагао Хаџи Проданову буну и да је Хаџи Продана пропустио да побегне у Аустрију.

Главаш је Хаџи Проданову буну сматрао за опасну авантуру и у њој није учествовао, али је Хаџи Продану заиста омогућио да преко Хомољских планина побегне у Аустрију. Одазивајући се на муселимов позив, у Хасан-пашину Паланку је дошао с четворицом наоружаних људи. Муселим му не смеде ништа, него му, замајавајући га, затражи некакве пиштоље. Главаш му одговори да неће дати пиштоље, дигне се и оде са својим момцима. Муселим рече оним Турцима што су дошли из Београда: "Ето вам Станоја Главаша! Ја му нити шта смем нити могу, но гледајте ви како знате, и ја ћу вам радо помоћи."

Пошто им муселим даде групу људи и свога буљубашу Колебана, организована је потера у којој је учествовало четрдесет људи.

Станоје се из Хасан-пашине Паланке упутио на свадбу у кућу домаћина Јове Митровића. Потера му је брзо ушла у траг, јер га је неко потказао. Међутим, Станоју дође побратим Ђурђић из Вишевца и упозори га да долази турска потера да га убије. Станоје, чувши то, оде са свадбе у своју колибу на ивици шуме. Турци, идући на Главаша, наиђу на Радојка Топлицу, из села Ракинца, који им одаде Станојево склониште. Опколивши колибу, прогониоци га испрва позиваше да изађе, дајући му своју и везирову реч, али Главаш не пристаде већ потеже пиштољ. Око колибе се заметне права битка у којој је Станоје, бранећи се изнутра, убио седморицу Турака. У међувремену нападачи запалише колибу и, кад ватра захвати и сам кров, Главаш искочи напоље и уби још једног, али и сам задоби доста рана и паде мртав. Било је то 25. фебруара 1815. године.

Одсечена глава Станоја Главаша однета је одмах у Београд, а везир је постави на шиљак испред свог конака. У то време у Београду се налазио и Милош Обреновић. Везир, који је потајно имао намеру да погуби и Милоша, желећи да га најпре мало заплаши упути му свога гласника који му, тобож у шали, каже: "Е, Милоше, виде ли Главашеву главу? Сад је твоја на реду." Милош му, сасвим прибрано, на то одговори: "Ја сам своју главу давно метнуо у торбу; ова коју носим на раменима је туђа, а то за који дан зависи од Божје и везирове воље."

Глава и тело Станоја Главаша спојени су тако што су његови рођаци за откуп дали толико талира колико је глава била тешка.