Izvor: Objava, 04.Dec.2019, 17:02   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ТОМАС ХОБС

Енглески филозоф и теоретичар политике Томас Хобс рођен је 5. априла 1588. у Вестпорту. Његов отац, осиромашени сеоски свештеник, сувише склон алкохолу, напустио је породицу када је Томасу било шеснаест година и ускоро је умро близу Лондона. Један имућан ујак преузео је бригу о врло даровитом дечаку и касније му омогућио да у Лондону студира језике, логику и филозофију. Тако припремљен, Хобс је ступио у службу Вилијама I лорда Кевендиша и, као што је тада било уобичајено, постао дворски учитељ и васпитач. Хобс је читавог живота остао везан за Кевендишове и служио им је неколико генерација. Када је лорд Кевендиш упутио свог сина на такозвану "велику туру", тада уобичајено образовно путовање младих енглеских аристократа по Европи, Хобсов задатак је био да га прати. Хобс ће касније још двапут предузети "велику туру". Сва та путовања омогућила су му размену искустава са значајним научницима. Чак је успео да пронађе повученог Ренеа Декарта, који је био заузет радом, зближи се и, касније, води живу преписку с њим. Хобс се срео и с Галилеом Галилејем, који је своје смеле идеје о положају Земље и Сунца у свемиру платио доживотним црквеним заточеништвом.

Европа је у оно доба била бојно поље. У Немачкој је од 1618. беснео Тридесетогодишњи рат. Почетну варницу изазвале су напетости између католичанства и протестантизма, али је прави разлог био ривалство Хабзбурговаца и осталих сила. Низоземска се од краја 16. века борила за независност од Хабзбурговаца. У Енглеској је сукоб краља и опозиције, који је дуго тињао, достигао врхунац 1640. После устанка Шкота, краљ Чарлс I, који је од 1629. потпуно искључивао Парламент, био је приморан да га сазове. Морао је да тражи одобрење да обезбеди средства за даље војне операције.

У таквој ситуацији, Хобс је на брзину написао своје прво дело о филозофији државе, "Елементи права, природног и политичког". Требало је да оно послужи његовом покровитељу и послодавцу, лорду Кевендишу, краљевом присталици, као помоћ и аргументација у политичким сукобљавањима. Али Парламент се успротивио бројним уступцима које је тражио Чарлс I (овлашћења за доношење закона о разрезивању пореза, укидање посебних судова). Када се ситуација заоштрила, Хобс је наврат-нанос побегао од краљевих противника у Париз. У Енглеској је 1642. избио грађански рат. На једној страни бориле су се англиканске краљеве присталице, углавном из редова високог племства, а круну је подржавао и католички део становништва. На другој страни, оружја се латила пуритански опредељена средња класа, чији су припадници имали највећи утицај на Парламент. Пуританизам је био радикалнија струја у крилу енглеског протестантског покрета. На челу парламентарне војске, која је најзад победила, стајао је Оливер Кромвел. Краљ Чарлс I осуђен је на смрт и погубљен 1649. Енглеска је проглашена републиком, а Кромвел је био њен "лорд протектор", тачније диктатор.

За то време, Хобс је у Француској животарио, једва састављајући крај с крајем, као и бројни егзиланти, присталице круне. Сиромаштво га је 1646. присилило да се опет запосли као учитељ. Ученик кога су му поверили био је ни мање ни више него принц од Велса, будући краљ, Чарлс II. Он је једном за Хобса рекао да је највећи чудак кога је икада срео. У међувремену, књига "О грађанину", коју је написао још 1642, постигла је успех, па је Хобсово име постало познато и ван граница Енглеске и Француске.

У то доба, Хобс се изненада разболео, тако тешко да је чак примио последњу помаст. Морао је месецима да лежи у кревету. Мада се најзад опоравио и поживео још тридесет година, Хобс је остао болешљив. Изнурен и све више упућен на секретара, мало по мало одустајао је од циља да створи велики, свеобухватни филозофски систем. Па ипак, постигао је још један тријумф. Унаточ нарушеном здрављу, смогао је снаге за рад на "Левијатану", свом будућем најпознатијем делу, које је 1651. објављено у Лондону.

Хобс је у "Левијатану" тврдио да човек, за разлику од других живих бића, располаже извесном слободом одлучивања о својим поступцима, али је роб своје воље за самоодржањем. Пошто увек тежи за тим да буде бољи и успешнији од припадника своје врсте, човек дела као грабљива животиња. Отуда човековим поступцима не управљају ни вера ни црква, него чисто користољубље, чак похлепа, што коначно води томе да се људи увек боре једни против других, и то у рату сви против осталих.

Хобс се питао како се овај ђавољи круг може прекинути. Одговор је нашао у стварању свемоћне државе, а пошто је Бог ионако спољна сила, јер само човек тера човека, Бог у Хобсовим промишљањима нема неку значајну улогу. Само људи творе државу. Чине то тако што међусобно склапају друштвени уговор. Њиме се обавезују да сва права која имају у природном стању безусловно препуштају владару и не противе се његовој вољи. Тако Хобсова држава постаје оно што провокативни наслов књиге већ открива - "левијатан".

Левијатан је име једне старозаветне немани која се описује у "Књизи о Јову", а иронија је да може да га победи само сам Бог. Хобс је убеђен да само таква застрашујуће свемоћна држава-левијатан може да донесе жељени мир људима и обезбеди благостање друштву и појединцу. У ствари, Хобсов тако донет и одржаван мир односи се једино на одсуство рата. Али за њега, савременика ужаса Тридесетогодишњег рата, рата за независност Низоземске и енглеског грађанског рата, то није било мало.

Хобсове идеје су готово свуда наишле на жесток отпор: пуританци, који су тежили врлини, осуђивали су Хобсово гледиште да ништа није опасније од морала. За Хобса, морал и вера у држави, која практично делује само у смислу постизања општег мира и сигурности, треба да буду приватна, али не и јавна ствар. Хобсове ставове је одбацила и англиканска црква, јер јој се чинило да је тиме коначно гурају на маргину политичких збивања. Осим тога, Хобсово схватање људи и улога коју је придавао Богу косили су се с постулатима англиканске цркве. Ројалисти су Хобсове идеје сматрали подстреком Оливеру Кромвелу да се прогласи за апсолутног владара. Најзад, Парламент је замерао Хобсу да државу ставља изнад свих странака, дакле, заузима се за апсолутистичку власт.

Унаточ својим погледима, Хобс се вратио из Париза 1651. и повратио свој углед на двору Чарлса II. Умро је 4. децембра 1679. у Хардвик Холу, на имању породице Кевендиш, у својој деведесет првој години. За свој једноставан надгробни споменик, без хришћанских симбола, закратко је био одабрао ироничан натпис: "Ово је прави камен мудрости." Али на крају је, по сопственим речима, био срећан да само "пронађе рупу у коју ће отпузати из овог света".