Izvor: Vostok.rs, 03.Jan.2026, 14:25
Najgore pokolenje — Miloš Ković
Pre nekoliko dana objavljena je vest da je Marija Zabolotskaja, zamenica predstavnika Rusije u Ujedinjenim nacijama, osudila Međunarodni rezidualni mehanizam za krivične sudove (naslednik Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, uobičajenog nazvanog Haškim tribunalom) zbog odnosa prema nekadašnjem komandantu Glavnog štaba Vojske Republike Srpske, generalu Ratku Mladiću i prvom predsedniku Republike Srpske, Radovanu Karadžiću (ovde). Ona je posebno naglasila da Mehanizam krši pravila UN, kao svog osnivača, uključujući čak i Standardna minimalna pravila UN o postupanju sa zatvorenicima (Pravila Nelsona Mendele) (ovde). Zatražila je da Ratko Mladić bude pušten na slobodu, radi lečenja, ili da i on i Radovan Karadžić budu prebačeni u zatvorsku jedinicu u svojoj zemlji. Zatim smo, kroz krajnje svedene vesti, saznali da je sličan zahtev Savetu bezbednosti uputila i Srbija (ovde). O kritičnom stanju u kome se nalazi Ratko Mladić i o nezakonitom postupanju Mehanizma govori njegov sin, Darko Mladić i advokat Branko Lukić (ovde, ovde, ovde i ovde); o nasilju nad Radovanom Karadžićem najčešće se oglašavaju njegova kćerka Sonja Karadžić Jovičević i advokat Goran Petronijević (ovde, ovde i ovde). Oni su gotovo jedini koji u javnosti Srbije pominju bezakonje nad srpskim ratnim komandantima i vođama. O uslovima u kojima su zatvoreni ostali haški osuđenici, skoro da se ne govori. Mladić i Karadžić samo su najistaknutiji primeri. U Beogradu to, jednostavno, „nije tema“.
Mehanizam, institucija rečitog imena, već dugo i uporno krši zakone UN o najosnovnijim pravima osuđenika. Ratko Mladić je, u zatvorskoj jedinici UN u Hagu, teško bolestan i već godinu i po dana prikovan za krevet. Nalazi haških lekara kriju se, međutim, od članova njegove porodice, od srpskih i ruskih stručnjaka. Umesto pružanja pravovremene medicinske pomoći, porodici je u maju ove godine saopšteno da je Ratku Mladiću preostalo nekoliko meseci života. Njemu se, za razliku od ostalih zarobljenika koje haški lekari nisu mogli da izleče, ne dozvoljava da bude lečen u svojoj zemlji, niti da u njoj izdržava zatvorsku kaznu. Mehanizam svoje zatvorenike pušta na prevremenu slobodu onda kada je siguran da će brzo preminuti. Tako je, pored ostalog, učinjeno sa generalom Nebojšom Pavkovićem. No, Ratku Mladiću ni to nije dozvoljeno.
Radovan Karadžić je zatvoren sa najgorim kriminalcima, u ozloglašenom zatvoru Albani na ostrvu Vajt. Odnos uprave i stražara prema njemu otvoreno je neprijateljski. Više puta bio je predmet fizičke i verbalne agresije. Zbog nebrige lekara dva puta bio je neposredno životno ugrožen. Karadžićevi kontakti sa spoljnim svetom svedeni su na najmanju meru. Ukoliko ih ima, telefonski razgovori su krajnje redukovani i dugo vremena morali su da budu vođeni isključivo na engleskom jeziku. Knjige (dozvoljene su samo one bez političke sadržine) i štampa stižu mu sa ogromnim zakašnjenjem. U Hagu je imao kompjuter, ali mu Britanci ne dozvoljavaju da ga koristi, pa ne može da radi na planiranom zahtevu za reviziju presude. Kako vreme prolazi, nasilje je sve gore. Tri i po godine Karadžića niko od Srba nije video. Njegova porodica je pod sankcijama i ne može da dobije britanske vize. Telefonski razgovori, koji su nekada trajali do devet minuta, sada se svode na minut ili dva. Čak je i srpskom svešteniku u septembru ove godine zabranjeno je da ga posećuje. Verovatno nema potrebe da se naglasi – muslimanski zatvorenici u Albaniju imaju redovne posete svojih imama (ovde).
Ovaj osamdesetogodišnjak u aprilu ove godine optužen je da namerava da pobegne. Nateran je da nosi odelo sa fluoresentnim šarama, čime na sebe privlači pažnju ostalih robijaša. Više puta dnevno prebacivan je iz zgrade u zgradu, pri čemu su mu uskraćivani i lekovi i hrana. U njegovoj ćeliji svetlo se ni noću ne gasi.
Velika Britanija tretira Radovana Karadžića kao svog zarobljenika i zato ga je lišila prava koja mu pripadaju kao osuđeniku UN. Generalnog sekretara UN na to je još 2022. upozorila grupa srpskih intelektualaca i javnih ličnosti (ovde). Zahtev da se Karadžić, na osnovu pravila UN, isčupa iz ruku Britanaca i prebaci u zemlju najbližu njegovoj, jednostavno je ignorisan.
U ratu nema nevinih. Ponajmanje je tako bilo u surovim ratovima u kojima je razbijena Jugoslavija. Niko razuman i moralan ne bi trebalo da negira stradanja Bošnjaka, Hrvata, Albanaca. Srpski narod, međutim, politički je rasparčan, dok je u Krajini, delovima Bosne i Hercegovine, na Kosovu i Metohiji fizički gotovo uništen.
Nasuprot Haškom tribunalu, koji je Ratka Mladića i Radovana Karadžića osudio na doživotni zatvor bez ijednog valjanog dokaza, Srbi će ih pamtiti kao narodne vođe, koje su zaštitile srpski narod od ponavljanja genocida iz 1941. i 1914. godine. U svetskim okvirima, uporedo sa slabljenjem NATO Zapada (SAD i EU), sa nestankom unipolarnog i učvršćivanjem multipolarnog sveta Ratko Mladić i Radovan Karadžić će, zajedno sa Slobodanom Miloševićem i ostalim srpskim vođama, biti upamćeni kao prvi koji su pružili otpor planetarnom, osvajačkom, neokolonijalnom, imperijalnom zlu. Danas mu se suprotstavljaju Rusija, Kina i ostale velike države. Srbi su se sa tom nemani gotovo celu deceniju rvali i sa njom ratovali bez ijednog istinskog saveznika, potpuno sami.
Haški tribunal, koji je Mladića i Karadžića osudio na doživotni zatvor, pokazao se kao puko političko oruđe NATO Zapada. Danas se njegove presude u međunarodnom pravu jednostavno ignorišu (ovde). Kako sam pisao na drugom mestu, „zadatak Haškog tribunala bio je da NATO države i njihove lokalne klijente oslobodi odgovornosti za ratove od 1991. do 1999. i da je prebaci na njihove žrtve. Brojevi su jasni i njih uvek treba ponavljati. Do svog zatvaranja 2017, Tribunal je osudio približno 73 Srbina, 20 Hrvata, 5 Bošnjaka, 2 Albanca i 1 Makedonca. Za zločine nad Srbima osuđeno je 7 optuženika, no i oni su odavno na slobodi. Zločini nad Srbima, dakle, nisu kažnjivi. Osuđeni Hrvati i Bošnjaci kažnjeni su gotovo isključivo zbog međusobnih zločina. Svi osuđenici Haškog tribunala na doživotnu robiju ili na 40 godina zatvora su – Srbi“ (ovde).
Ključno pitanje, međutim, glasi – zašto se u Srbiji prećutkuje ovaj zulum nad Ratkom Mladićem i Radovanom Karadžićem? Da li jedan narod na takav način treba da se odnosi prema svojim ratnim komandantima? Da li je važnije šta ko misli o njihovim istorijskim ulogama i ideološkim uverenjima, ili činjenica da u britanskim i holandskim zatvorima ratnog komandanta vojske Republike Srpske i njenog ratnog predsednika tretiraju na nezakonit i neljudski način?
U Srbiji, državni mediji su o sudskim procesima Mladiću i Karadžiću od početka, na sopstvenu sramotu, obaveštavali u rubrikama namenjenim vestima o kriminalu i kriminalcima. Opozicioni mediji, još vidljivije u rukama NATO Zapada, i pre presude nazivali su ih ratnim zločincima. Takav odnos javnosti u Srbiji suštinski se, sa par medija kao časnih izuzetaka, do danas nije promenio. Je li moguće da je Srbima važnije šta je izjavio ovaj ili onaj političar, glumac, starleta ili NVO aktivista od sudbine onih koji su, zato što su im do juče u ratu spasavali glave, danas sužnji u neprijateljskim kazamatima?
U Republici Srpskoj stanje nije tako porazno. Ratna iskušenja i sećanje na 1941. godinu pročistili su svest o tome da su Mladić i Karadžić čuvali srpski narod od ponavljanja genocida.
Šta su, međutim, Srbija i Republika Srpska do danas preduzele da se Ratko Mladić izbavi od sigurne smrti u haškoj tamnici i da se Radovan Karadžić odbrani od britanskog bezakonja? Šta smo u Ujedinjenim nacijama i u prestonicama prijateljskih zemalja, do sada uradili po tom pitanju? Na kakav način se Zagreb, Sarajevo i Priština odnose prema svojim haškim zatvorenicima? Zar iko veruje da je Hrvatska sedela skrštenih ruku pre nego što su krivice oslobođeni njeni generali, počinioci najvećeg etničkog čišćenja u Evropi posle Drugog svetskog rata, kojim je uspešno okončan genocid nad Srbima, započet 1941. godine?
Šta uostalom očekivati od pokolenja koja su već izdala Kosovo? Od onih koji su izdali Krajinu? Od naraštaja koji su neprijatelju predali sve svoje ratne vođe i komandante?
Nisko smo pali. Ali, da li je zaista sve izgubljeno? Nikada nije kasno da čovek, pa i ceo narod, iz blata ustane, da se okupa i pokaje. I da se, potom, konačno vrati tamo gde pripada, kako bi uspravljen i sređen, nastavio svoj put.
Izvor: Iskra, Miloš Ković
Pogledaj vesti o: Ratko Mladić
