Izvor: Politika, 01.Apr.2010, 22:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ĐACI SU POSTALI PROFESORI
Za njih se vredi boriti i sa svim alama i vetrenjačama ovog sveta
Ne želim da na Veliki petak poručim političarima šta mislim o njima. Da ne razmišljam o propaloj ekonomiji, Telekomu, medijskim koskama, Miškoviću, Beku, Canetu, Šariću, ,,Večernjim novostima”, potrošačkim kreditima i kamatnim stopama. Ne mogu stalno da se opterećujem tuđim grehovima.
Prijatelji me često pitaju kada ću napisati nešto pozitivno o bilo čemu. Da li je moguće da je sve >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tako mračno? Da nema ništa iskreno i čisto za šta bismo se uhvatili kao davljenik za slamku? Kada izmenjam sve kanale na TV-u ili prođem pored olinjale knjižare koja mesecima štrajkuje, shvatam koliko mi je sužen izbor. Kako da pišem bajke, kad mi u ,,Maksiju” prilazi devojčica, od nekih deset godina, i moli me da joj kupim hleb i mleko. Kada se stidim što imam punu korpu, a neko nema ništa. Neko ima i lanac samoposluga, ali je suviše sebičan da bi mislio na pegavu devojčicu koju je majka napustila. Preudala se pa joj je dete postalo teret na putu nove sreće. Vratiće se možda u nekom rijalitiju da traži iskupljenje pred kamerama.
Brat od našeg Prote iz ,,Beogradskog sindikata” je nastavnik veronauke u jednoj osnovnoj školi u Beogradu. Pozvao nas je da za vaskršnje praznike budemo gosti osnovcima. Klinci su u velikom broju ispunili učionicu i verovatno očekivali koncert. Kada su shvatili da od ,,repovanja” nema ništa, i da se pred njima nalazi samo krnji ,,Sindikat”, bili su vidno razočarani. Nisu imali strpljenja da slušaju tu neke proćelave matorce koji su došli da im prosipaju pamet. Kao i u svakoj većoj grupi, ponovo su do izražaja došli oni najglasniji željni pažnje, dok su ostali stidljivo sačekali da mi kažemo svoje, pa su na prvi znak zvona brže-bolje zbrisali iz učionice. Naravno da to nismo shvatili kao poraz. Deci se danas svašta podmeće. Bombarduju ih svakakvim otrovima sa malih ekrana i monitora. Svuda su okruženi lošim primerima. Zašto bi pa nama verovali?! Kada sam stigao kući, seo sam da pročitam nekoliko radova koje su naši mali domaćini napisali na času veronauke povodom Vaskrsa. Malo je reći da sam bio potpuno zadivljen. Srce mi se ponovo ispunilo toplinom i nadom jer sam shvatio da, i pored svih mojih sumnji i strahova, u Srbiji stasavaju neki sasvim novi klinci koji će biti mnogo pametniji i bolji ljudi od nas danas. Da krajnje iskreno upotrebim floskulu, oni su to svetlo na kraju tunela koje mi se dugo nije naziralo. Za njih se vredi boriti i sa svim alama i vetrenjačama ovog sveta. Oni daju smisao svakom našem stihu, reči koju smo napisali, putu koji smo izabrali. Da biste shvatili koliki značaj imaju ovi dečiji zadaci, prenosim vam njihove delove. Zbog ograničenosti teksta ostatak možete pročitati na www.beogradskisindikat.com.
„Ljudski je grešiti, božanski praštati”, reče jedan mudrac, i zaista je to istina. Kako vreme prolazi, ljudima je sve teže da puste nekog u svoje srce, ukažu im poverenje i otvore dušu. Toliko se plašimo izdaje da smo zaboravili šta znači voleti. I čim nas neko povredi, povučemo se u sebe brzinom svetlosti, kao preplašeni mišić u rupu na zidu bežeći od mačke. I zato treba da opraštamo, jer bez ravnoteže izdaje i oproštaja, ljubavi više neće biti na svetu (Ana, osmi razred).
,,Ne pomisliti bar ponekad na osećanja drugih ljudi, jednostavno je sebično. Tek misleći i pazeći na druge, jasno vidimo i razumemo svet. I zli i škrti preko griže savesti olakšavaju svoje duše. Slavni ljudi daju svoje milione u dobrotvorne svrhe, ali većina njih to radi zbog dobrog *imidža'. I onda sve to davanje izgubi na svojoj pravoj vrednosti. Tako može i davanje da postane nekako sebično. Kada ljudi iz dobrote daju i pomažu, oni osete toplinu oko srca. Iako osećanja mogu da iskrive realnu sliku o svetu, ona su važna, i svakako je bolje voleti nego biti ravnodušan. Zbog i radi ljubavi vredno je živeti.” (Lana osmi razred).
,,Neki ljudi biraju društvo kao što biraju jabuke; ovu neću jer je pegava i puno je rupa po njoj, ovu ne zato što je prljava, a ova može jer je lepa i sija se. Nije to ni pravi, ni pametan način gledanja, jer se čoveku na čelu ne oslikava karakter. Ne može se tako gledati”(Magdalena, osmi razred).
„Čovek samo srcem dobro vidi. Suština je očima nevidljiva”, reče lisica. „Suština je očima nevidljiva”, ponovio je Mali Princ da bi upamtio. Bogat je onaj čovek koji vidi više i dalje od granice do koje mu pogled seže. Bogat je onaj koji ne vidi samo ono što drugi od njega očekuju da vidi. Ako gleda srcem, videće suštinu i dušom razumeti ono što umom ne može. Srcem vidi iza maski, dalje od lažnog osmeha, dubinu duše. „Suština je očima nevidljiva”, ponovio sam da bih upamtio” (Damjan, osmi razred).
,,Čovek koji ne prašta nije čovek već životinja. Praštanje je ono što čoveka brani od svađe” (Igor, peti razred).
,,Pogrešan primer: Dečko prvi: Oprosti, slučajno sam to uradio. Dečko drugi: Tužiću te nastavnici! Pravilan primer: Dečko prvi: Oprosti? Dečko drugi: Sve je u redu. U primeru 1. ili pogrešnom primeru oni više nisu drugari, a u primeru 2. ili pravilnom primeru oni su i dalje prijatelji” (Luka, peti razred).
član grupe ,,Beogradski sindikat”
Feđa Dimović
[objavljeno: 02/04/2010]
Pogledaj vesti o: Prodaja Telekoma
.jpg)
