Izvor: Politika, 30.Mar.2010, 23:23   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ČETRDESET ODSTO TELEKOMA

Jedno istraživanje je pokazalo da narod ne gleda sa odobravanjem na prodaju Telekoma strancima, pa vlada možda želi da ublaži odijum time što će (sada) prodati manjinski paket

Vlada Srbije donela je odluku o prodaji dela državnih akcija u Telekomu „Srbija”, pa da malo prokomentarišemo ovaj važan posao.

Neki tvrde da nije trebalo prodavati akcije Telekoma, jer posluje dobro. Ne bih se složio, pošto mislim da državna firma može da donosi lep profit >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ili slučajno (trenutno dobar menadžment), ili zbog prednosti koju mu država obezbeđuje (kao što je Telekom doskora imao monopol fiksne telefonije).

Mislim da bi bilo besmisleno čekati da Telekom propadne, pa ga onda prodavati za male pare i još kukati kako niko neće da plati onoliko koliko mislimo da vredi. Drugim rečima, državne firme baš treba prodavati kada su dobre kako bi se za njih naplatilo što više i kako bi postale još bolje. Pored toga, Telekom je visoko zadužena firma i potreban mu je jak vlasnik da ga dokapitalizuje, pošto Srbija to nije u stanju.

Neki kažu da je razlog prodaje predizborni tj. želja da se narod podmiti parama od prodaje. Tako je, sećamo se, uradio i Milošević 1997, kada je prodao polovinu tog istog Telekoma. Ali onome ko veruje da je privatizacija dobra stvar (taj sam), sam motiv i nije toliko važan.

Tvrdnja da u vreme svetske krize ne treba prodavati Telekom, a zbog niske cene koja se može postići, nije uverljiv. Jer kriza je dosta blaga i više ne preti velikim krahom, tako da čekanje na neka znatno bolja vremena nije realno.

Osnovni problem sa prodajom je odluka da se ponudi samo 40 odsto kapitala. Time se favorizuje Dojče telekom, smanjuje potencijalna konkurencija i smanjuje prihod Srbije od prodaje. Stvar je laka: grčki OTE, čiji je najveći vlasnik Dojče telekom, već je vlasnik 20 odsto našeg Telekoma; kada se na prodaju nudi 40 procenata akcija jedini koji mogu da pređu magičnu granicu od 50 odsto koja obezbeđuje punu kontrolu nad srpskim Telekomom su Nemci (20+40=60). Niko drugi ne može stići do kontrole kroz kupovinu ponuđenih 40 odsto.

Ako je tako, a jeste, onda će drugi potencijalni kupci biti slabo ili nikako zainteresovani za učešće na tenderu, što će smanjiti konkurenciju i oboriti privatizacioni prihod. Srbija će na taj način izgubiti tzv. premiju za preuzimanje, a što je povećana cena akcije koju je investitor spreman da plati ukoliko mu kupovina donosi kontrolu nad firmom. Taj gubitak može biti sto-dvesta miliona evra, što nikako nije malo.

I tako, Srbija će favorizovati Dojče telekom. Budući da ne vidim finansijske ili tehničke razloge za takav pristup, uzrok se može potražiti na drugoj strani. Na primer, razlog može biti neki dogovor iza scene, o čijoj prirodi svako ima pravo da razmišlja.

Razlog može biti i politički. Ova vlada jako pazi na svoj rejting, pa možda želi da izbegne pad popularnosti koji bi usledio posle prodaje većinskog udela. Naime, jedno istraživanje javnog mnjenja pokazalo je da narod ne gleda sa odobravanjem na prodaju Telekoma strancima, pa vlada možda želi da ublaži odijum time što će (sada) prodati manjinski paket.

Bez obzira na razlog, nema sumnje da će siromašna Srbija izgubiti novac zbog nečega što sa samim poslom nema nikakve veze, već samo sa vladom i njenim privatnim prioritetima. Ostaje nada da će privatizacioni savetnik, poveden profesionalnim obzirima, uticati na promenu ove odluke.

I na kraju, pitanje šta raditi sa parama od prodaje. Brižni glasovi javnosti traže da se novac spase od predizbornog marketinga i usmeri u korisne namene, kao što je infrastruktura. Naravno, političari će im nominalno ispuniti želju, pa će formirati fond za infrastrukturu, ali se time ništa ne dobija. Jer, prvo, novac može indirektno biti potrošen na sasvim druge namene tako što će se na drugim mestima smanjiti finansiranje infrastrukture, a pare preusmeriti na predizborne namene. I drugo, novac u budžetu je pod većim nadzorom nego onaj iz fondova, tako da je formiranje posebnog fonda za vladu zgodan način da se smanji parlamentarna i svaka druga kontrola. A i ne vidim zašto su putevi važniji od škola ili bolnica.

Verujem, znači, da je odluka o prodaji Telekoma dobra, da treba prodati više od polovine akcija i da bi prihod trebalo usmeriti u budžet.

direktor ekonomskih studija CLDS-a

Boško Mijatović

[objavljeno: 31/03/2010]
Pogledaj vesti o: Prodaja Telekoma

Nastavak na Politika...

Press: Vlada: Prodaja „Telekoma" korist za građane