Izvor: Politika, 09.Nov.2012, 11:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U inostranstvu, a kod kuće
Ranije sam mislila sam da će mi mnogo toga nedostajati kada odem u inostranstvo, a naročito male, skoro beznačajne svakodnevne stvari koje odjednom postaju važne. Tako sam se razočarala kada mi je jedna drugarica iz Milana napisala da uopšte ne zna ko je Alan Ford, junak urnebesnog italijanskog stripa uz koji su odrastali moji vršnjaci. A onda sam u Parizu pronašla posao trgovca nekretninama i odvela jednog klijenta >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u simpatičan poslovni prostor u prizemlju, pretvoren u trosoban stan zahvaljujući papirnim paravanima koji propuštaju svetlost.
Pokazujući kupcu koliko je prostor funkcionalan, otvorila sam ormariće u kupatilu i u njima ugledala kolekciju stripova na italijanskom o Alanu Fordu. Od oduševljenja sam skoro zaboravila na klijenta i počela da nagovaram vlasnika da mi ih nakratko pozajmi da fotokopiram. Ništa nije moglo da pokvari moje zadovoljstvo, pa čak ni činjenica da su me otpustili zbog manjka koncentracije i želje za zaradom.
U dobro snabdevenoj biblioteci na mom fakultetu nalazi se odeljenje za svetsku književnost i na njemu čitava kolekcija naših knjiga na francuskom. Tu su “Seobe” Miloša Crnjanskog, nekoliko dela Ive Andrića, pa čak i delo “Maratonci trče počasni krug”.
Tako sam tek u inostranstvu pročitala “Zelenu čoju Montenegra” Mome Kapora i “Nož” Vuka Draškovića, što sam propustila dok sam živela u Beogradu. Od svih dela o našoj zemlji, najviše mi je dodirnula dušu knjiga “Jugoslavija: smrt jedne nacije” koja veoma objektivno opisuje koliko smo bili zatečeni raspadom naše zemlje i koju sam kupila na dobrotvornoj prodaji knjiga u britanskoj crkvi Svetog Majkla pored Jelisejskih polja.
Blizu moje zgrade u severoistočnom Parizu postoji turska prodavnica u kojoj mogu da se kupe pileća pašteta, konzervirane sarmice u lozi, kisele paprike, đevreci, napolitanke, ćeten alva, vegeta, dve vrste ajvara i smrznuti ćevapčići, a sve za male pare. S vremena na vreme tamo odlazim u kupovinu da me mine želja, ali se ne hranim isključivo u njoj jer volim da probam svaku svetsku kuhinju.
Zanimljivo je da je naša kuhinja mnogo više regionalna nego što je naša, jer su sarma i ćevapčići turskog porekla, pršut italijanski, brojni kolači austrougarski, prebranac iz Makedonije a turšija iz Persije. Burek, kadaif i gurabije se takođe jedu u Alžiru, gde se nekada prostiralo osmanlijsko carstvo, a baklava postoji i u Grčkoj. Svi ti narodi se nisu ni potrudili da prevedu nazive. Mislim da popara, proja i kajmak ne postoje nigde drugo, mada sam nedavno u jednom francuskom časopisu pronašla recept za sendviče od kukuruznog brašna sa mocarelom, zelenom salatom i sušenim paradajzom.
Ponekad se pitam da li ijedan narod na svetu ima svoju nacionalnu kuhinju. U Parizu sam probala čuveni alžirski medeni kolač koji se zove “zelabija” i mislila da se radi o samo njihovom specijalitetu. Onda sam u Indiji probala identičan kolač koji se zvao “džalabi” i otkrila da se priprema u skoro svim istočnim zemljama još od trinaestog veka.
Pa ipak, naši ljudi koji žive u inostranstvu najviše vole “našu” kuhinju i nastavljaju da se hrane ili domaćim jelima ili onim lokalnim koja na njih najviše podsećaju. Odlaze u naše kafane i diskoteke, posećuju naše knjižare i venčavaju se jedni sa drugima u našoj crkvi. Gleda se televizija Pink sa pretežno muzičkim emisijama, a tu je i radio Soleil (Sunce) koji tri puta nedeljno, prema muzičkim željama slušalaca, emituje naše narodno veselje. Čitaju se dnevne novosti na našem jeziku štampane u Nemačkoj, odlazi se kod lekara ili advokata sa našeg govornog područja i troši se čitavo bogatstvo na organizovanje sahrane u našoj zemlji. Mnogi će ceo život ostati podstanari kako bi svu zaradu ulagali u kuću u svom rodnom mestu, u kojoj će živeti samo tokom godišnjeg odmora i nakon odlaska u penziju.
U Parizu je moguće živeti i raditi samo sa našim ljudima a da se uopšte ne zna francuski, bez ikakvog kontakta sa ostalim svetom, osim ako se to baš mora. Pretpostavljam da je slično i u drugim velikim svetskim gradovima, gde svaka ptica svome jatu leti. Sve me to nekako podseća na geto iz koga je teško izaći jer se u njega dobrovoljno vraća gde god da se ode. Tako čovek može da se iseli u Južnu Afriku a da i dalje živi u Srbiji, jer se Srbija u tom pogledu zaista proteže od Tokija do Milvokija. Zahvaljujući globalizaciji trgovinskih razmena i novim tehnologijama u domenu telekomunikacija, takvi imigranti uopšte ne žive u inostranstvu i potpuno propuštaju da ga dožive, kao i da dočaraju našu kulturu strancima.
Mnoga zanimanja se dele po etničkim poreklu, pa tako najveći broj pekara u Parizu drže Tunižani, kioske za giros drže Kurdi, domari će najčešće biti Španci i Portugalci a građevinskim poslovima će se baviti istočni Evropljani. Egipćani najčešće žive i rade jedni sa drugima, propuste da nauče francuski i vraćaju se u svoju zemlju nakon što zarade za kuću i radnju. Ponekad se desi da neko ostane, kao jedan stariji čovek koji se oženio i otvorio “egipatska bazar” u mom kraju. Mora da mu je i firmopisac bio zemljak, jer se nije dao ubediti da se pravilno kaže “egipatski bazar” – čak je izvadio dozvolu boravka na kojoj je pisalo, “nacionalnost: egipatska.”
Ko u inostranstvo ode bez škole i znanja jezika, jedino i može da živi među svojima. Tako se formiraju čitava naselja po etničkoj pripadnosti, pa se čak bira zemlja u koju će se iseliti prema brojnosti pripadnika svoje zajednice. Možda su zbog toga prve generacije naših emigranata u Parizu došle iz istih krajeva, iz Svilajnca i njegove okoline. Kao u Kafkinom delu “Preobražaj”, imigranti se plaše gubljenja identiteta i grčevito se drže svoje zajednice.
Šta je to što mi u inostranstvu najviše nedostaje iz domovine? Porodica i srdačni odnosi sa komšijama. Iskrenost i jasno izražavanje bez diplomatskog ograđivanja. Lepo vreme i letnja vrućina. Prepričavanje viceva u društvu. Rok muzika koja ovde izgleda ne postoji. Stara Jugoslavija, ali bez samoupravljanja. I to je to. Imam utisak da sve ostalo mogu da pronađem.
Francuzi smatraju da se jedino integracijom u društvu u kome se živi može napredovati u životu, bez obzira na poreklo ili kulturno nasleđe. Ta integracija naravno nije sinonim za asimilaciju, tako da stranci mogu da očuvaju svoju veru i običaje pod uslovom da ne zabranjuju svojoj deci da odaberu bračnog partnera van svoje zajednice. Što se bolje govori jezik zemlje u kojoj se živi, veće su šanse za nastavljanje studija i pronalaženje kvalifikovanog posla, a to se jedino postiže makar delimičnim odvajanjem od sopstvene etničke grupe.
Sve dok jednog dana čovek ne uspe da kaže sebi reči slične onima koje je Mojsije čuo iz gorućeg grma na Sinaju: Ja sam onaj ko sam… a ne ono što sam.
Nataša Jevtović, Pariz, Francuska
...............
NAPOMENA: Molimo vas da imate u vidu da nije dozvoljeno prenositi tekstove sa rubrike bez prethodnog pisanog odobrenja autora i Politike Online jer se time dvostruko krše autorska prava. Nepoštovanje ove zabrane proizvešće zakonske posledice. Redakcija.
objavljeno: 09.11.2012.
Pogledaj vesti o: Posao u inostranstvu, Ford
