Izvor: Politika, 16.Feb.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život u tuđoj slobodi
„Mi, Albanci, želimo i hoćemo da pomognemo" Mi, Albanci, podržavamo i ohrabrujemo" Mi, Albanci, tražimo i zahtevamo" Mi, Albanci, dobili smo podršku i primenićemo zakone po najvišim svetskim standardima”.
Ove rečenice ponovili su u proteklih godinu dana bezbroj puta zvaničnici iz Prištine. Njihove uopštene kosovske mantre nisu nikome pomogle: raseljeni se nisu vratili; sloboda se meri upotrebom maternjeg jezika na pojedinim mestima; struje, vode i posla nema; ekonomija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je u kolapsu.
No, u međuvremenu se na filozofiji ove mantre ustanovila jedna važna neformalna etnička institucija, oslonjena na mitske i skorije žrtve albanskog naroda. Njeno ime je sadržano u dve reči: Mi, Albanci!
Ta institucija je kreirala etničku projekciju slobode i dovela u pitanje mogućnost postojanja institucija koje se ne zasnivaju na etničkim ciljevima. Policajac, činovnik šalterski radnik ili prodavac biće bolje raspoložen ako mu se prvo prozbori koja reč na albanskom. To je znak pognute glave, ili inicijacije, tako će lakše proći.
Kucanjem na nepostojeća vrata institucije „Mi, Albanci” mogu biti rešeni svi problemi, može se preko noći postati ministar, mogu se obezbediti privilegije. Srbi, Romi, Goranci, Turci, Bošnjaci, Hrvati, prisiljeni su ili se prisiljavaju da žive albansku projekciju slobode koja ne zavisi od institucija zakona i odgovornosti, mada su, da paradoks bude veći, upravo te institucije na osnovu nacionalnog posla i etničkih ciljeva zadužene za njenu implementaciju.
Slobodu ne mogu promovisati institucije u čije je osnove kao važan elemenat ugrađen kult žrtve albanskog etnosa. Svi ostali se, u različitim oblicima, prisiljavaju da žive taj tuđi kult žrtve. Delovi etničkih grupa su primorani da mu se prećutno povinuju: sa opravdanjem da ovo mora proći (Turci i Hrvati); da ga lažno prihvate kao svoj pronalazeći svoje često izmišljeno mesto i ulogu u njemu (Bošnjaci, Muslimani); da se plaše od toga što pripadaju drugom jeziku, naciji, agresoru (Srbi, Romi, Goranci); da razviju novi identitet i pobegnu u njega radi zaštite od opasne bliskosti sa Romima i Srbima (Aškalije, Egipćani).
Ovakav koncept obavezuje dominantnu etničku grupu da stalno „čuva vrednosti”, a od pojedinca se očekuje da pruži doprinos i primeni slobodu. U toj primenjenoj slobodi drugi i drugačiji imaju dva puta: dugi proces seoba ili pristajanje na tuđu slobodu, što opet znači nestanak. Zato je većina odlučila da svoju budućnost vidi daleko odavde, a spisak srpskih mesta u kojima ostaju samo starci uvećava se. Iz Pasjana kod Gnjilana iselilo se 109 porodica, a u Čaglavici kod Prištine sve je na prodaju.
„Povela sam decu sa sobom i vozila se dugo gradskim autobusom”, prva je rečenica u pismu novinarke K. J. koja se sa porodicom odselila u Norvešku i zatražila azil. Jovanka je odrasla na prištinskoj ulici, izbegla je 1999. godine u Čaglavicu, nikada nije govorila o slobodi, a sa svih putovanja izvan enklave vraćala se sa pričama o toboganu i obdaništu sa vrteškom i ljuljaškama. To je ono što nisu imala njena deca.
(Autor je glavni urednik „KiM radija” i „Glasa juga” iz Čaglavice kod Prištine)
Živojin Rakočević
[objavljeno: 17/02/2009]
