Izvor: Politika, 24.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život Srba u Klokotu
- Nemamo život - kaže više za sebe sredovečni Srbin, stanovnik sela Klokot kod Kosovske Vitine. - Ovde su preksinoć, na prodavnicu - jedino mesto za okupljanje u selu - ispaljena tri hica.
Trajan Trajković, predstavnik ovih ljudi, bio je zabrinut zbog dugog perioda tišine koja je preksinoć prekinuta. Strah od velikih pokreta i etničke stihije vidljiv je u tolikoj meri da se u izolovanim srpskim zajednicama niko ne oseća sigurno, nema institucije kojoj se veruje, niti dovoljno čvrste >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ideje koja bi nadjačala opštu melanholiju i nesigurnost. Ova mala zatvorena etnička ostrva već predugo plutaju bez ikakvog cilja, a njihov položaj biće najteži i najneizvesniji u bilo kojoj formi rešenja kosovskog pitanja: ukoliko se produži suverenitet Srbije oni će, u dygom periodu, biti prva meta i glavni krivci; ukoliko dođe do podele Pokrajine njih će proterati, ili će im ponuditi takve uslove da moraju otići; ukoliko se ostvari neka vrsta nezavisnosti Srbi će samim prisustvom po nju biti stalna pretnja, a albanski ekstremisti nisu zadovoljni ni onim što je Ahtisari ponudio.
Nakon osam godina apsolutne etničke vlasti, ogromne međunarodne pomoći i naklonosti, društvo kosovskih Albanaca nije uspelo da pronađe demokratski put, upropastivši tako na duge staze ideju o sopstvenom suverenitetu. U tom društvu su pred nestankom Hrvati, Turci, Goranci, a ni ostale etničke zajednice nemaju elementarni osećaj sigurnosti.
Izgleda paradoksalno, za sada status kvo ili tačnije brisani prostor između rešenja najviše odgovara kosovskim Srbima, ako ništa drugo, ono zbog nade da se nešto krupno i značajno može dogoditi i uticati da se njihovi životi promene. Ta nada mnoge i drži u Pokrajini.
Srbima je izgleda najjasnije ono što im je napadač na bednu seosku prodavnicu ponudio, njegove poruke svi odmah čitaju i za njih imaju samo jedno rešenje - odlazak.
No, da li kosovski Srbi razumeju šta im nudi i govori zvanična beogradska vlast, kakve koristi imaju od toga, želi li ta vlast da oni ostanu i može li ih ubediti da to urade?
Nijedan ozbiljan državni činovnik nije pokucao na vrata Srba iz Klokota, nijedan se ovde nije dugo zadržavao, objašnjavao šta se to važno dešava i kakvi su planovi za svaki, pa i najgori rasplet kosovskog problema. Izostao je brižljivo planirani razvoj malih zajednica, izostala su ogromna ulaganja u prosvetu i otvaranje prema svetu, izostala je integracija i razvoj urbanog duha kao kompenzacija za izgubljeni gradski život. Ove ljude sa državom najčešće povezuje nesreća, ne dolaze najbolji kadrovi već sitni partijski politikanti. Ima li smisla po stoti put ponoviti: za proteklih sto godina u državotvornoj jalovosti prešli smo put od Milana Rakića do Milana Ivanovića, od Branislava Nušića do Marka Jakšića.
Za opstanak Srba biće vrlo važan i stav Srpske pravoslavne crkve koja će, najverovatnije, bez obzira na rešenje, pozvati narod da ostane gde jeste, ali da ne sarađuje sa novim vlastima. Ipak, šta će uraditi kosovski Srbi zavisi najviše od njih samih, odnosno od njihove sposobnosti da se sami organizuju i donesu odgovornu odluku. Masovno napuštanje Kosova, posebno u slučaju da ne bude albanskog nasilja, bilo bi najveća usluga samim Albancima, ali i međunarodnoj zajednici koja ne bi imala obavezu da štiti Srbe. U tom slučaju sva krivica bi bila bačena na njih koji, eto, opet po koji put u svojoj istoriji sebe kažnjavaju da bi se pokazali žrtvama.
Sve u svemu, ni izbor međunarodne zajednice nije veliki: ona se ne odlučuje između dobrog i lošeg rešenja, već između eskalacije nasilja i rešenja koje bi obezbedilo barem neku vrstu prividne stabilnosti uz neophodno dugoročno vojno i civilno međunarodno prisustvo.
U međuvremenu, život možda može i da pričeka.
[objavljeno: ]
