Izvor: Politika, 22.Apr.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ženski kabinet
Žene nemaju obavezu da poprave društvo samim tim što učestvuju u politici
Pored toga što ima ženu na funkciji šefa države i 84 žene u parlamentu sa ukupno 200 mesta, Finska je upravo dobila vladu sa ženskom većinom. Od 20 članova kabineta premijera Matija Vanhenena – 12 su žene. Po tome je ova skandinavska zemlja prva i trenutno jedina na svetu.
Da li će sada u Finskoj život biti još bolji? Da li će zahvaljujući većini ženskih glasova finska vlada >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << raditi drugačije od svih drugih vlada na svetu, da li će imati druge prioritete? I da li se većim učešćem žena u politici, naročito u najvišim zakonodavnim, izvršnim ili sudskim organima, i druge zemlje, pa i Srbija, mogu približiti idealu "države blagostanja", kojem su bliže od svih upravo skandinavske zemlje.
Naravno, ova pitanja izvedena su iz preovlađujućih stereotipa o "slabijem", "nežnijem" ili "lepšem" polu. Najvažnije je, svakako, da potreba za većim učešćem "drugog" pola u politici proističe iz činjenice da taj pol čini više od polovine čovečanstva (u Srbiji žene čine nešto više od 52 odsto stanovništva).
– Za mene je to potpuno pogrešan pristup kada se kao argument postavlja pitanje da li će za društvo biti bolje ako se ženama omogući da realizuju nešto što je zapravo njihovo pravo. Žene nemaju obavezu da poprave društvo samim tim što učestvuju u politici. To je principijelna stvar – kaže Daša Duhaček, koordinatorka Ženskih studija i profesorka na Fakultetu političkih nauka.
To je nesporno, ali može li se ipak govoriti o ženskom i muškom pristupu politici? Ivana Dulić-Marković, u vreme dok je bila vicepremijerka, rekla je da bi se reforme mnogo brže sprovodile, posebno u pravosuđu i u lokalnoj samoupravi, kada bi Srbiju vodile samo žene. "Bilo bi manje sujete, lakše bismo se dogovarale, više bismo timski radile", istakla je ona prednosti "ženskog kabineta".
Postoje li zaista kvalitativne razlike u muškom i ženskom rukovođenju državom?
Psiholog Žarko Trebješanin ističe da "ne mora da znači da će svako ko je žensko zastupati neku drugačiju politiku nego što se uobičajeno smatra da je muška politika".
– A kad se kaže muška politika misli se na neku grubu, oštriju, čak nasilnu, militantnu politiku, a videli smo da to i žene mogu da zastupaju. Može vlada biti 90 odsto ženska, ali može da se ponaša isto kao muškarci. U tome je problem. Pitanje je veliko da li su to zaista žene koje imaju neku drugačiju viziju politike. Na kraju, možete imati mušku vladu koja će biti tolerantnija, koja će više ići na neke miroljubive načine rešavanja problema – u tom smislu da više zastupa neki "ženski princip" – kaže Trebješanin.
Ističući da nije sigurna da se može govoriti da postoji tipično ženska ili tipično muška politika, psiholog Aleksandra Janković navodi da je "za žensku političku misao možda karakteristična veća spremnost i veći senzibilitet i za timski rad i za akcije koje nisu impulsivne".
– Možda je to sposobnost da se prevaziđu konflikti na konstruktivniji način nego što je to svojstveno nekoj muškoj političkoj misli. Žene imaju tu vrstu senzibiliteta i neke možda i biološke i psiho-socijalne datosti, što ih čini pogodnijim za nekako globalniji pristup situaciji i za dugoročnije planiranje – kaže Aleksandra Janković.
Daša Duhaček smatra da ne postoji unapred utvrđena priroda ni žena ni muškaraca, pa otuda žene, samim tim što su u većini, neće doneti nešto kvalitativno novo. Ipak, da bi ostvarile prava koja im pripadaju, žene moraju više da se trude.
– Kada gledamo primer pojedinih žena u politici, počevši od onih koje su danas na javnoj sceni u svetu, od Kondolize Rajs, Medlin Olbrajt, pa unazad, Margaret Tačer, Golda Meir, ili na domaćoj sceni, Mirjana Marković, tu nigde nije bilo nekog ozbiljnog doprinosa nekom društvenom boljitku. To je prosto bila reprodukcija postojećeg, takozvanog muškog modela u politici. Čak su one vrlo često mnogo jače i čvršće u reprodukciji tog modela – ističe Duhaček.
Ali to je slučaj kad su žene u manjini. Kada se žene pojavljuju u većini, prema njenim rečima, možemo da očekujemo neku kvalitativnu promenu.
– Žene su socijalizovane (dakle, one nisu po prirodi takve) da ostvare nešto što se zove etika brige, staranje o drugom, jedan odnos prema drugome, pa vrlo često u društvima gde je to pravo realizovano, kao što je recimo u skandinavskim zemljama, možemo očekivati da se više računa vodi o socijalnim i zdravstvenim pitanjima, da se manje raspravlja i ulaže u naoružanje – smatra Daša Duhaček.
Biljana Baković
[objavljeno: 22.04.2007.]
