Izvor: Politika, 18.Jul.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zdravi, dok se ne dokaže suprotno
I političari u drugim zemljama podjednako nerado kao i naši govore o svojim bolestima. Nigde ne postoji zakon koji bi ih obavezivao na to, a kako će se postaviti zavisi od kulturnih obrazaca u pojedinim zemljama
Srbija je dobila novu vladu, ali koliko su bogati i kakvog su zdravlja njeni članovi javnost verovatno nikada neće saznati, bar ne zvanično. Podatke iz zdravstvenih kartona, naši funkcioneri uglavnom su i do sada skrivali od znatiželjnih građana. Tek kada bi se >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << neko od njih razboleo, bio operisan ili odsutan s posla šturo bi se saopštavalo da je primljen na neku kliniku, tako da je čaršiji ostavljano dosta prostora za spekulacije.
Da li i u kojoj meri građani treba da budu informisani o zdravlju čelnih ljudi u državi? Koliko je to privatna stvar svakog pojedinca, a koliko je reč o stvari od šireg društvenog značaja?
U članu 9 Zakona o javnom informisanju kaže se da su „nosiocima državnih i političkih funkcija ograničena prava na zaštitu privatnosti ako je informacija važna za javnost s obzirom na činjenicu da lice na koje se odnosi informacija vrši određenu funkciju”.
Izvršni direktor Transparentnosti Srbija Nemanja Nenadić kaže da i pored toga što zakon otvara neka vrata da se privatnost političara manje štiti nego drugih ljudi, ipak to ne znači da zakon kaže da može da se traži nečiji zdravstveni karton.
„Nema obaveze da oni saopšte svoje zdravstveno stanje, niti postoji garantovano pravo građana da to znaju. Logično bi bilo da se ljudi podvrgnu nekoj vrsti osnovnog pregleda bez obzira da li će rezultati biti saopšteni javnosti. Ti pregledi su uobičajeni kada se ljudi zapošljavaju i na nekim mnogo manje bitnim mestima. To je nešto što je dobro i za njih same. A da li podaci treba da budu javni ili ne o tome mogu da budu podeljena mišljenja”, kaže Nenadić i dodaje da ima mnogo razloga i za i protiv obelodanjivanja zdravstvenog biltena funkcionera. „Ako se ne odražava na vršenje funkcije zašto bi nekoga interesovalo od čega neko boluje”, kaže Nenadić.
Međutim, da ti podaci i te kako interesuju najveći broj građana pokazalo je jedno istraživanje koje je Transparentnost Srbija radila 2005. godine. Više od polovine anketiranih je na pitanje šta bi od podataka o funkcionerima obavezno trebalo da bude dostupno javnosti odgovorilo da su to podaci o njihovom zdravstvenom stanju, a među njima čak dve trećine je naročito interesovanje pokazalo za psihičkozdravlje političara.
Nenadić napominje da bi trebalo imati na umu da bi ti podaci mogli da se zloupotrebe i da se i sada to dešava i pored toga što su zvanično funkcioneri kao i drugi građani zaštićeni lekarskom tajnom koja obavezuje sve lekare. Neki podaci iz tih kartona ipak dospeju u javnost.
Upravo da bi sprečio spekulacije o svom zdravlju predsednik Srbije Boris Tadić je krajem marta ove godine, neposredno nakon što je drugi put seo u predsedničku stolicu, obelodanio podatke iz svog kartona. U saopštenju iz njegovog kabineta navedeno je da je on „zdrav, bez tegoba i u dobrom stanju što je utvrdio konzilijum lekara Vojnomedicinske akademije”. Mediji su, da podsetimo, tokom predsedničke trke uveliko spekulisali o Tadićevom zdravstvenom stanju, od toga da navodno boluje od multiple skleroze pa do toga da odavno ima astmu.
O stanju njegovog zdravlja počelo je da se spekuliše još 2004. godine kada je prvi put kao predsednik Srbije bio na bolničkom lečenju. Tada je Tadić na VMA proveo desetak dana, a konzilijum lekara je saopštio da je u pitanju infekcija donjih respiratornih puteva. Kasnije je saopšteno da su mu operisani sinusi, a prošle godine ležao je na istoj klinici radi operacije žučne kese.
I novi premijer Srbije Mirko Cvetković nije od onih koji ćute o ovoj osetljivoj temi. On je pre nekoliko dana u jednom televizijskom intervjuu priznao da ima nekih zdravstvenih problema, te da zbog toga mora da vodi računa o tome kako se hrani.
Ideju da bi funkcionere pre stupanja na dužnost trebalo pregledati prvi je promovisao Zoran Đinđić. Svim tadašnjim kandidatima za ministre u vladi koju je vodio od 2001. do 2003. na VMA je urađen EKG srca, pregledana su im pluća, krv i urin, a bili su podvrgnuti i psihotestu. Rezultati nikada javno nisu saopšteni, a Đinđić je, kako su kasnije neki svedočili, samo saopštio da dva kandidata nisu „prošla”.
U lekarskim krugovima postoje različita mišljenja o tome da li podatke o zdravlju političara treba javno saopštavati.
Doktor medicinskog prava, generalni sekretar Udruženja medicinskog prava i član etičkog odbora Srbije Hajrija Mujović-Zornić kaže da bi svakako funkcionere pre nego što stupe na dužnost trebalo podvrgnuti lekarskom pregledu, ali da te podatke ne bi trebalo objavljivati.
„To je jako osetljiv teren. Ti podaci ne bi trebalo da budu dostupni široj javnosti, ali bi morao da se formira neki organ, neka komisija pri skupštini koja bi se bavila proverom psihofizičkog stanja budućih članova vlade. Kao što je za stupanje na bilo koji posao neophodan taj pregled tako bi trebalo da bude i u njihovom slučaju. Možda bi to trebalo uviti u formu kompetentnosti za posao i tražiti im uz to i imovinsko stanje”, kaže naša sagovornica.
Ona ističe da je ovo tim važnije, jer je reč o ljudima čije odluke mogu da imaju posledice po čitavu državu. Prema njenim rečima, i samim političarima je ponekad bolje da kažu od čega boluju jer spekulacije mogu da im nanesu više štete. Postoji obaveza čuvanja lekarske tajne ali, kako kaže, uvek mogu da postoje i izuzeci ako to nalaže društveni interes.
U nacrtu Zakona o predsedniku, kako tvrdi izvor „Politike” stajala je odredba po kojoj je budući predsednik bio obavezan da prođe psihofizički test, ali je na volšeban način izbačena na telefonskoj sednici vlade tako da se nije našla u Predlogu ovog zakona.
I političari u drugim zemljama podjednako nerado kao i naši govore o svojim bolestima. Nigde ne postoji zakon koji bi ih obavezivao na to, a kako će se postaviti zavisi od kulturnih obrazaca u pojedinim zemljama. Tako u Americi poslednjih petnaestak godina, po pravilu, predsednički kandidati saopštavaju podatke iz svojih kartona. To, međutim, nije oduvek bila praksa. Tako se, kako za „Politiku”, priča Obrad Kesić, analitičar iz Vašingtona, tek nedavno pokrenula priča o tome da li je prvi predsednik SAD Džordž Vašington bio sposoban da zbog bolesti obavlja funkciju.
„Slično se desilo i u slučaju Frenklina Ruzvelta koji je bolovao od multiple skleroze. Za vreme dok je bio predsednik nije smela da se objavi nijedna njegova fotografija u kolicima. Sada smo saznali i da je Ronald Regan dok je bio predsednik pogotovo pri kraju drugog mandata bolovao od Alchajmerove bolesti. U toku trke za predsedničkog kandidata postavilo se i pitanje zdravstvenog stanja Bila Klintona, bivšeg predsednika i supruga demokratske kandidatkinje Hilari Klinton”, kaže Kesić.
Baš kao i u Srbiji, u nedostatku podataka, spekuliše se poluproverenim informacijama jer sistem državnih i vojnih bolnica koji se brinu o predsednikovom zdravlju tradicionalno kriju te podatke. Da bi predupredio moguće dezinformacije, pogotovo što je već zašao u godine, republikanski kandidat za predsednika Džon Mekejn je odlučio da svoj zdravstveni bilten predoči javnosti odmah. U njemu je stajalo da je bolovao od raka kože, ali da je to sanirano kao i da ima neke posledice mučenja tokom zarobljeništva u Vijetnamu, ali da nije ništa ozbiljnije u pitanju. On se, međutim, poslužio lukavstvom pa je te podatke izneo u petak, računajući da za vikend to neće biti udarna vest, a da će se potom o njegovom zdravstvenom stanju manje govoriti.
U Americi, kaže Kesić, postoji tradicija da glasači imaju uvid u opšte stanje nekog predsedničkog kandidata, ali se ipak ne ide u detalje. Nedavno se razvila i polemika koju su pokrenuli aktivisti organizacija za borbu protiv određenih bolesti koji smatraju da se bolest javne ličnosti ne bi smela kriti jer njihov primer upravo i drugim obolelim pokazuje da se ipak može normalno živeti i da to ne mora biti prepreka karijeri.
U Francuskoj je situacija potpuno drugačija. Prema rečima Miloša Jovanovića, saradnika Instituta za međunarodnu politiku i privredu koji je diplomirao u Parizu i dugo živeo u ovoj zemlji, Francuzi veoma poštuju privatnost svake osobe pa i političara. O Miteranovoj teškoj bolesti saznalo se tek kada je otišao sa predsedničke funkcije, iako mu je dijagnoza postavljena početkom osamdesetih godina kada je stupao na prvi mandat.
„Francuzi imaju zadršku što se tiče privatnog života. To nije nešto što puni novine, što je izloženo kritici. Novinari i medijska elita se ne interesuje previše za takve stvari. To nije u francuskoj kulturi i duhu”, kaže Jovanović.
Jelena Cerovina
[objavljeno: 19/07/2008]
