Izvor: Politika, 31.Mar.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zataškavanje afera zarad mira u vladi
Posle svake promene vlasti u Srbiji, nova vlada je otkrivala nezakonite radnje one prethodne. Da li će ovog puta taj scenario izostati, ako pola buduće vlade budu činile stranke iz prethodne
Svaku promenu vlasti u Srbiji, na bilo kom nivou, u poslednjih petnaestak godina, kao po pravilu, pratile su priče o nezakonitim aktivnostima predstavnika odlazeće garniture s vlasti, a koje su, naravno, u medije puštali novopostavljeni ili novoizabrani državni funkcioneri.
Tako >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je bilo sredinom devedesetih kada je opozicija prvi put preuzela vlast od socijalista u ponekoj opštini, zatim kada je preuzela velike gradove 1997. godine, a vrhunac je usledio posle 5. oktobra 2000.
Vlast Demokratske opozicije Srbije tada se pozabavila zloupotrebama svojih prethodnika, kako socijalista, julovaca i radikala na saveznom i republičkom nivou, tako i aktivnostima predstavnika Srpskog pokreta obnove koji su držali funkcije u lokalnoj beogradskoj vlasti. Imena funkcionera SPO-a spominjana su uglavnom kada se govorilo o nezakonitoj raspodeli stanova u Beogradu, dok su ministri iz vlade Mirka Marjanovića optuživani za zloupotrebe položaja kojima su sebi pribavljali znatna devizna sredstva, a koja su potom sklanjali u inostrane banke, ali i za nezakoniti otkup državnih vila i stanova.
Po istom principu su i odlazak vlade Zorana Živkovića krajem 2003. i početkom 2004. pratile afere poput one Janjušević–Kolesar (jedna od retkih koja je posle pada DOS-ove vlade ušla u sudsku proceduru i dobila epilog), a ovih dana od zaborava je otrgnuta i sumnjiva rekonstrukcija beogradskog aerodroma, zbog čega je optužnica podignuta protiv nekadašnje ministarke za saobraćaj Marije Rašete-Vukosavljević.
Međutim, glasne najave revizija privatizacije pojedinih fabrika, na primer, šećerana "kupljenih za tri evra", ubrzo su utihnule.
Ovog puta, međutim, verovatno je da nova vlast neće izvlačiti na površinu "prljavi veš" prethodne vladajuće garniture, jer, uslovno rečeno, do potpune promene vlasti neće ni doći.
U svim prethodnim slučajevima, naime, promena vlasti bila je apsolutna. Na vladajuće pozicije dolazile su stranke koje su do tada bile u opoziciji, a celokupni dotadašnji vladajući aparat napuštao je kabinete. To je novoizabranima omogućavalo da se do u detalja pozabave sumnjivim poslovima svojih prethodnika, kao i da za sebe pribave neki poen u javnosti.
Nova vlada Srbije bi, međutim, kako sada stvari stoje, u svom sastavu mogla da zadrži predstavnike čak tri stranke koje su i u prethodnom mandatu učestvovale u vlasti (ispada samo Srpski pokret obnove, a ostaju Demokratska stranka Srbije, Nova Srbija i G17 plus), a "osveženje" će da stigne u vidu kadrova Demokratske stranke, koja je protekle tri godine bila u opoziciji.
Taj period svog opozicionog delovanja u DS-u iskoristili su da žestoko kritikuju rad Koštuničinog kabineta. Sada su, međutim, u situaciji da pregovaraju sa onima čiji su rad kritikovali i iznosili konkretne optužbe za razne zloupotrebe i finansijske malverzacije. Velika je verovatnoća i da će se u novoj vladi naći ljudi koji su se veoma oštro i direktno sukobljavali, poput Velimira Ilića i Dragana Đilasa, koji se spominje kao mogući ministar, bilo saobraćaja, bilo telekomunikacija.
Đilas je, naime, u nekoliko navrata Ilića i njegove saradnike optuživao, pored ostalog, i da je kršio Zakon o javnim nabavkama prilikom kupovine vozova iz Švedske i teško je poverovati da bi posle svega mogao mirno da sedi pored njega u vladi, a da ne traži da se cela stvar ispita do kraja.
Analitičari, međutim, veruju da ovog puta neće biti nikakvog talasanja, a Milan Nikolić, iz Centra za proučavanja alternativa, ističe da niko neće imati interes da tu vladu destabilizuje. Ocenjujući da je iza "tuče" za ministarstvima u novoj vladi, pre svega, glad za vlašću, on dodaje da i DSS i DS, ipak, teže da pod svojom kontrolom drže bar jedno "ministarstvo sile" (unutrašnji poslovi, pravda, odbrana) da bi držali međusobni balans i na taj način ostvarili bar neki vid kontrole rada svojih partnera.
U takvoj situaciji, prema njegovim rečima, jedino bi mediji, nevladine organizacije i Savet za borbu protiv korupcije mogli to sve zaista da kontrolišu.
– Ali u situaciji kada partneri u vlasti jedni druge drže u nekakvoj ravnoteži, kada jedni drugima "čuvaju leđa", veoma teško neko van tog sistema može nešto da uradi – kaže Nikolić.
Sa time se slaže i Nemanja Nenadić, iz organizacije Transparentnost Srbija, koji podseća da je karakteristika svih tranzicionih zemalja da se borba protiv korupcije najčešće završavala ispitivanjem greha prethodnika na vlasti.
– U situaciji kakva će najverovatnije da usledi, da vladu formiraju DS, DSS, NS i G17 plus, međutim, veći je rizik od zataškavanja stvari zarad mira u kući – kaže Nenadić i ocenjuje da bi se taj rizik mogao smanjiti neprestanim podsećanjem političara na njihova obećanja iz predizborne kampanje da će se obračunati sa kriminalom i korupcijom.
Međutim, kako izgleda kada stranke iz prethodne vlade ostanu i u sledećoj možda najbolje govori primer savezne vlade formirane posle 5. oktobra 2000. godine, kada su se u vlasti našli crnogorski saveznici Slobodana Miloševića iz SNP-a i njegovi protivnici iz DOS-a. Iako su podnete brojne krivične prijave protiv funkcionera bivšeg režima koji su bili odgovorni za podelu stotina državnih stanova svojim partijskim kolegama i onih koji su imali enormne sume novca na računima u inostranstvu, zarad opstanka savezne vlade ovi slučajevi su nekako zaboravljeni i svi su zadržali ono što su na sumnjiv način stekli u vreme prethodne vlade.
Ni radikali, koji su u vreme najžešćih sukoba sa strankom Mirjane Marković optuživali pojedine imućnije funkcionere JUL-a za malverzacije, ali kada su ušli u vlast sa tom strankom sve optužbe su naprasno zaboravljene.
Ipak, uprkos tome što će i buduću vladu Srbije najverovatnije činiti stranke koje su poslednje tri godine bile na suprotnim stranama, neke afere bi mogle da "procure" u medije.
Naime, Nemanja Nenadić ne isključuje mogućnost da, kao svojevrsnu vrstu pritiska na svoje saveznike u vlasti, stranke povremeno u javnost plasiraju kompromitujuće podatke o koalicionim partnerima.
Još jedna od karakteristika afera otvorenih posle 5. oktobra 2000. jeste da je, osim par izuzetaka (poput slučaja Janjušević ili afere Bodrum), veoma mali broj dobio sudski epilog. Primera radi, u doba vlasti DOS-a podneto je nekoliko stotina krivičnih prijava protiv predstavnika bivšeg režima zbog zloupotrebe položaja. Prijavama je bilo obuhvaćeno i nekoliko ministara iz vlade Mirka Marjanovića, ali koliko je poznato niko se od njih nije našao iza rešetaka.
Sudsko razrešenje čeka i slučaj stanova koje je SPO u Beogradu krajem devedesetih delio šakom i kapom po partijskoj i rodbinskoj liniji, a kojih je, prema pisanju medija, više od 600.
Prema Nenadićevom mišljenju, naročito čudi da posle 5. oktobra neke stvari nisu isterane na čistac jer je izgledalo da će biti relativno lako prikupiti neoborive dokaze za razne zloupotrebe kojima je država oštećena za nekoliko stotina miliona evra.
– Verovatnije je, međutim, da nije bilo dovoljno političke volje da se ide do kraja – kaže on i dodaje da pretpostavlja da je jedan od razloga za to i taj što je veoma brzo došlo do povezivanja ljudi bliskih prošlom režimu sa ljudima iz nove vlasti.
M. R. Petrović
[objavljeno: 31.03.2007.]
