Izvor: Blic, 28.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto nisam potpisao Zakon o radiodifuziji
Zašto nisam potpisao Zakon o radiodifuziji
Srbija se često nalazi na meti kritika jer, kako se smatra, stalno propušta prilike koje bi je vodile bržoj demokratizaciji i evropskoj budućnosti. Razlog tome leži delimično i u činjenici da oni koji danas vode Srbiju, ponekad i sama javnost, ne prepoznaju ono što jesu temeljne demokratske vrednosti na čijoj odbrani se mora istrajati. Danas sloboda medija predstavlja jedno od temeljnih merila demokratičnosti svakog društva. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Zato smatram da je odbrana slobode medija moja obaveza i kao predsednika Srbije, jer time branim ustavna prava građana na informisanje i slobodu izražavanja, ali i kao demokrate, jer se borim za očuvanje jedne demokratske i evropske tekovine.
Odlučivši se da ne potpišem ukaz o proglašenju zakona o izmenama i dopunama Zakona o radiodifuziji i vratim ga Skupštini na ponovno glasanje, stvara se mogućnost da poslanici, s obzirom na to da javne rasprave o ovom zakonu nije bilo, saslušaju mišljenja relevantnih strukovnih udruženja i međunarodnih organizacija i još jednom preispitaju svoju odluku o suštinski važnom zakonu.
Inicijalni Zakon o radiodifuziji donet je sa namerom da se posle decenijskog haosa uvede red u medijski prostor. Osnovna ideja ovog zakona, koji sam inicirao sam posle petooktobarskih promena, bila je da se smanji brutalni uticaj vlasti na medije, tako što će se regulisanjem ove oblasti baviti jedno nezavisno regulatorno telo. Dosadašnja praksa i poslednje izmene zakona pokazuju upravo suprotnu intenciju - da se po svojoj definiciji jedno nezavisno regulatorno telo stavi pod kontrolu izvršne vlasti. Poslednje izmene zakona predviđaju da se odluke vezane za finansiranje Saveta Republičke radiodifuzne agencije oduzimaju Skupštini, a predaju Vladi. Ako se zna da način finansiranja suštinski definiše nezavisnost jedne institucije, onda je jasno da se na ovaj način sama ideja nezavisnosti poništava, a Savet stavlja u poziciju instrumenta u rukama izvršne vlasti.
Još jedan od temelja nezavisnosti Radiodifuzne agencije počivao je u činjenici da članove Saveta bira i razrešava Skupština. Međutim, ovaj zakon otvara jedno široko diskreciono pravo članovima Saveta RRA da samostalno, preglasavanjem, suspenduju pojedine članove i tako menjaju sastav Saveta, a da je pri tom Skupština koja ih je izabrala u potpunosti isključena iz ovog procesa. Time se narušava princip da onaj koji bira, u ovom slučaju Narodna skupština, jedini može da razrešava.
Najzad, ono što je uznemirilo čitavu javnost jeste mogućnost da Savet Radiodifuzne agencije, odmah po donošenju odluke, može obustaviti i prekinuti rad nekog medija. Ovakvo rešenje otvara mogućnost da se bitno ograniči sloboda medija i da dođe do njihovog neosnovanog gašenja na osnovu diskrecione odluke Saveta. Ukoliko odluke Saveta ne potvrđuje drugostepena instanca, ukoliko prigovor ne odlaže izvršenje, lako se može desiti da bez valjanog pravnog razloga, shodno trenutnom političkom interesu vlasti, neki mediji budu ugašeni, a da tek onda, naknadno, u sudskom postupku dokazuju neosnovanost odluka Saveta. Da li će u strahu od takve prekomerne moći Saveta drugi mediji biti u stanju da objektivno informišu, posebno o pitanjima vezanim za rad samog Saveta.
Nikada, osim u vreme zloglasnog miloševićevsko-radikalsko-julovskog Zakona o informisanju, mediji nisu bili na takav način gašeni. Kao predsednik Srbije, ne mogu da dozvolim da se naša zemlja vrati u to vreme i da se pogaze tekovine demokratije za koju smo se izborili 5. oktobra 2000. godine.
Jasno je da će naknadu štete zbog nezakonitih odluka Saveta morati da plaća država, odnosno svi građani. Ovakvom odlukom štitim same građane, ali i državu čiji sam predsednik, od nemerljive štete koja bi nastala gušenjem slobode medija, pluralizma mišljenja, demokratije.
Donošenje ovog zakona uprkos suštinskim primedbama Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju OEBS, Ministarstva kulture Republike Srbije, strukovnih udruženja, narušilo bi ozbiljno kredibilitet naše zemlje.
Rukovodim se jednostavnim načelima:
- država koja pretenduje na članstvo u Evropskoj uniji mora donositi zakone koji su u skladu sa evropskim standardima;
- Radiodifuzna agencija mora da bude nezavisna i mora polagati račune Narodnoj skupštini Republike Srbije;
- političke stranke i njihovi lideri ne smeju biti vlasnici medija;
- mediji pred zakonom moraju biti jednaki i ravnopravni i u svom radu moraju štititi osnovne civilizacijske i demokratske vrednosti našeg društva.
Zbog svega toga, odlučio sam da zakon vratim na ponovnu skupštinsku proceduru u nameri da Srbija dobije zakon koji je demokratski, koji neće ugrožavati slobodu medija i nezavisnost Radiodifuzne agencije.
Naglašavam da ne mogu i neću da odustanem od demokratskih principa za koje se godinama borim. Zato što je to u interesu građana Srbije. Zato što je to u interesu evropske Srbije. Skupština ponovo o zakonu na narednoj sednici
Skupština Srbije trebalo bi da se na prvoj narednoj sednici ponovo izjasni o predloženim izmenama i dopunama Zakona o radiodifuziji, jer predsednik Boris Tadić nije potpisao ukaz o proglašenju tog zakona. Poslovnikom o radu parlamenta nije preciziran rok za održavanje sednice na kojoj bi se ponovo glasalo o vraćenom zakonu. Predsednik Skupštine dužan je da o zahtevu predsednika Republike da se ponovo glasa o zakonu odmah obavesti narodne poslanike i da ga stavi na dnevni red prve naredne sednice. Po Ustavu, predsednik Srbije dužan je da proglasi zakon koji je ponovo izglasan u parlamentu.
Tadićeva odluka izazvala je burne reakcije. Novinarska udruženja UNS i NUNS pozdravila su ovaj potez predsednika, dok je portparol DSS Andreja Mladenović ocenio da nepotpisivanje Zakona o radiodifuziji 'jasno pokazuje da se Boris Tadić još jednom stavio u službu Bogoljuba Karića i njegovih interesa'.
D. V.
.jpg)
