Izvor: S media, 05.Mar.2011, 23:49   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Zašto dolazi ruski premijer

I Rusija i Srbija su doživele svojevrsno preobraženje: odrekle su se socijalističkog sistema, prošle kroz političku, ekonomsku i socijalnu krizu

Predstojeći dolazak u Beograd predsednika Vlade Ruske Federacije Vladimira Putina, najavljen za 23. mart, ubrzano se pretvara u događaj posebnog karaktera.

Nije Putin ni prvi ni poslednji visoki ruski zvaničnik koji posećuje našu prestonicu, uostalom, on je ovde već boravio 2001, i to kao šef ruske države, >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << pa ipak se mnogi pitaju: zašto dolazi baš sada? Ispada tako da se ovaj dolazak, i pre no što se desio, pretvorio u strateški događaj u srpsko-ruskim odnosima, u osvit proleća 2011.

Kao što rekosmo, aktuelni ruski premijer je već boravio u Beogradu, polovinom juna 2001, a domaćin mu je bio predsednik tadašnje Jugoslavije Vojislav Koštunica. Bila je to dvodnevna poseta, veoma važna za odnose dve strane. Putin je u to vreme već pokrenuo ekonomski, socijalni i vojni oporavak Rusije koju mu je ostavio prethodnik Boris Jeljcin. U Jugoslaviji je priča bila drugačija. Posle promena 5. oktobra, zemlji je bila potrebna svaka podrška iz inostranstva, posebno velikih sila. Podsetimo, Vojislav Koštunica je za svoju prvu posetu jednoj stranoj prestonici (2000), u smislu bilateralne saradnje, izabrao upravo Moskvu, gde se i sreo sa Putinom.

Od tada je mnogo šta došlo na svoje mesto, ali je mnogo šta i drugačije.

Jugoslavija (makar i onako umanjena samo sa Srbijom i Crnom Gorom) više ne postoji. S druge strane, Rusija je, u međuvremenu, povratila status svetske supersile, sa SAD je nedavno postigla (kakav-takav) novi Dogovor o neširenju strateškog naoružanja (START), Evropu je učinila značajno zavisnom od svojih energenata, široko je otvorila puteve saradnje sa azijskim državama, posebno Kinom. Putin već tri godine nije predsednik nego premijer...

Srbija ovog marta nije pred direktnim političkim pritiskom od strane Zapada, kao što je bila prilikom posete šefa ruske države Dmitrija Medveda (20. oktobra 2009), kada nam je ruska politička podrška povodom Kosova bila i te kako važna. Znači, stekli su se svi uslovi da se učesnici srpsko-ruskog susreta na miru posvete dogovorima koji bi mogli da donesu konkretnu ekonomsku dobit i jednoj i drugoj strani.

A u tom segmentu i ima najviše prostoru za konkretna poboljšanja. U odnosu na prethodni period, srpski izvoz u Rusiju je u protekloj godini povećan za 53 odsto (iznosio je oko 570 miliona dolara). Ovo ne kazuje toliko da smo uradili mnogo, nego da pre toga nismo radili gotovo ništa. Kretanje robe u suprotnom smeru, međutim, mnogo je dinamičnije. Kako kazuju podaci, u tom pogledu smo u manjku dobrih – milijardu i šesto miliona dolara (američkih).

Srbija se u svojoj spoljnoj politici opredelila za takozvana četiri stuba koji uključuju Rusiju, SAD, Kinu i Evropsku uniju. Ipak, na bilateralnom planu, i za Rusiju i za Srbiju zajednički partner od posebnog značaja jeste – Nemačka. Premijer Putin je odnose sa tamošnjim kolegama gradio godinama i podigao ih na strateški nivo. Za Srbiju je čvršća saradnja sa Nemačkom najsigurnija karta za ulazak u EU.

Nema sumnje da se interesi Rusije i Srbije u mnogo čemu poklapaju, ne samo iz tradicionalnih, religijskih, kulturnih i poslovnih razloga. Obe zemlje su doživele svojevrsno preobraženje: odrekle su se socijalističkog sistema, prošle kroz političku, ekonomsku i socijalnu krizu. Ratovi na Kavkazu, na bivšim jugoslovenskim prostorima i Kosovu ostavili su duboke tragove na obe strane. To je kao posledicu izrodilo ekstremizam, korupciju, nepoverenje u državu kao instituciju...

Još je jedna činjenica važna. Rusija nije priznala nelegalno proglašenu nezavisnost Kosova. Svojim autoritetom uticala je na mnoge države da učine isto. Ali, kosovski slučaj je Moskvi na neki način ukazao na činjenicu da „dvojni standardi” u međunarodnim odnosima više nisu – „zabranjeno voće”. Povraćeno je poverenje u sopstveni status „supersile“. Odluka predsednika Medvedeva da u avgustu 2008. vojno interveniše u gruzijskim pokrajinama Južnoj Osetiji i Abhaziji umnogome je, upravo zbog prethodnog kosovskog slučaja, naišla na mlaku reakciju zapadnih zemalja.

Možda smo se upravo opterećeni navedenim problemima iz bliske i davnije prošlosti, ovog puta u vezi sa predstojećom Putinovom posetom, opredelili za – glamur. A da li će ruski premijer, kao što se govorka, zaista odgledati neku utakmicu „Crvene zvezde“, čiji je pokrovitelj „Gasprom“, da li će tražiti od Srbije da odustane od učlanjenja u NATO, da li će tražiti nove olakšice za „Lukoil“, bržu izgradnju našeg dela gasovoda „Južni tok“... možda ćemo saznati 23. marta.

(Politika)

Nastavak na S media...