Izvor: Politika, 15.Nov.2015, 10:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto Kirbi ubeđuje Srbe da ne ruši Vučića
Američki ambasador pozvao je urednike političkih rubrika beogradskih medija na ručak dan nakon emitovanja specijalne emisije „Rušenje Vučića” na Televiziji Pink, i to elektronskom poštom, a ne kitnjastim pozivnicama sa američkim grbom
Neuobičajeno je da američki ambasador prenosi medijima razgovor s premijerom Srbije i pri tom saopštava detalje međusobnog ćaskanja, insistirajući naročito na tome da SAD ne nameravaju da ruše srpsku vladu. Kada Majkl Kirbi javno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << izjavi da ne namerava da ruši Vučića, znači li to da postoji i mogućnost da bi u nekoj drugačijoj situaciji, ekselencija Kirbi, u ime Amerike, mogao da organizuje prevremeno iseljenje Vučića iz Nemanjine 11? Teško je poverovati da bi to mogao učiniti ambasador koji je, izgleda, bliži penziji nego diplomatskoj subverziji. Kirbi, naime, odlazi iz Beograda u decembru.
Ipak, upada u oči to da je Kirbi urednike političkih rubrika beogradskih medija pozvao na ručak dan nakon emitovanja specijalne emisije „Rušenje Vučića” na Televiziji Pink, i to elektronskom poštom, a ne kitnjastim pozivnicama sa američkim grbom. Kirbiju je očigledno žurilo da saopšti da Amerika ne radi na iseljavanju Vučića iz vlade. Na ručku je bio i gost iz „Kurira”, kao što je već odavno slučaj na američkim prijemima.
Do pre 15 godina nije bilo tako. Za iseljavanje srpskih političkih bosova tada je bio zadužen Vilijam Bil Montgomeri, koji je, pre dolaska u Beograd, stolovao u Budimpešti. Ali, pre nego što je rastavio Srbe od Slobe, Montgomeri je, kao vrhunski američki ambasador za specijalne operacije, pre toga razveo Bugare od komunizma, a Hrvate od tuđmanizma. Potom je Montijeva misija bila vrlo komplikovana, jer je dosovska vlast trebalo da se učvrsti. Kako je demokratija klijala u srpskoj političkoj bašti, tako su i ambasadori bili manje operativni, a više salonski. Majkl Polt je bio daleko od toga, sa bekgraundom političkog sekretara ambasade u Panami kada je vojnom akcijom SAD sklonjen diktator Norijega. Kameron Manter je nastavio niz moćnih ambasadora, formiravši proevropsku vladu Tadića i Dačića u klubu „Privrednik”.
Tada, 2008. godine, Manter je najpre proveo srpske tajkune kroz program ispiranja biografija, a naročito onu sitnicu o zarađenom prvom milionu. Potom su Miroslav Mišković i Dragan Tomić, nekadašnji direktor „Simpa”, istorijski pomirili demokrate i socijaliste, sprečivši formiranje vlade koju bi činili DSS, SPS i radikali. Osim što je Manter bio prvi američki ambasador koji je položio venac žrtvama NATO bombardovanja, ali i svirao klavir na džez koncertima, njegova agenda je sadržala mnogo ozbiljnije poslove. U njegovom mandatu je proglašena nezavisnost Kosova, zapaljena je američka ambasada, a Manter je kasnije u svojoj knjizi „Druga Amerika: američka diplomatska služba i diplomatija 21. veka” priznao da se osvetio Vojislavu Koštunici, koga je smatrao odgovornim za paljenje američke ambasade. Manter je, naime, preobratio Ivicu, ponudivši mu, umesto novca, međunarodni legitimitet. Posle značajne misije u Iraku, te mesta ambasadora u Pakistanu, Manter se vratio tiho, 2013. godine, kao savetnik odbora direktora SBB-a, najvećeg balkanskog kablovskog operatera. Tada je Manter odbio da odgovori da li je njegov povratak prethodnica dolaska medijske konjice, Si-En-Ena, na Balkan.
To se nije ispostavilo kao puko nagađanje, niti je Manter bio jedini bivši američki zvaničnik čije se ime pominje u vezi s poslovima SBB-a, jer se na čelu Globalnog instituta američke investicione kompanije KKR, koja je kupila većinski deo SBB-a, nalazi Dejvid Petreus, bivši šef CIA.
I pre nego što je Televizija N1 počela sa emitovanjem, Vučić i Petreus su se susreli, a potom i večerali zajedno, dok su tabloidi spekulisali da li se nova N1, kao ekspozitura Si-En-Ena, formira kako bi zapravo rušila predsednika vlade Srbije.
Neuobičajeno iskakanje Majkla Kirbija iz diplomatskih šina i hitan ručak sa urednicima i novinarima beogradskih redakcija, delom može biti povezan sa izveštavanjem ove televizije. Tabloidi i komercijalne televizije naklonjene Vučiću, posle premijerove posete Moskvi, prepoznale su u prilozima N1 i „Kurira” navodno savezništvo u nekakvom ataku na Vučića. Mada cinici primećuju da u tom kontekstu nije pomenuta „Grand produkcija”, čiji su vlasnici bili Saša Popović i Lepa Brena. Naime, nisu naglašavane ni eventualne antirežimske subverzije Ace Lukasa ili Jelene Karleuše. Petreus je, kupujući srpske medije, pazario i grandovsku narodnjačku mašineriju, kao pandan pinkoviziji Željka Mitrovića.
Ali, kritičko izveštavanje se valjda podrazumeva i ono ne mora biti obavezno inspirisano američkim ambicijama za rušenjem režima. Jer, kako inače objasniti činjenicu da je savetnik naprednjaka upravo Bil Montgomeri, koji utiče značajno i na Vučićevo poimanje stvarnosti. Naročito međunarodno. A tamo sija nemačko sunce. Činjenica da je Majkl Kirbi ambasador koji se mahom bavio konzularnim poslovima i koga čeka penzija predstavlja i personalni pokazatelj geopolitičke tendencije o kojoj je govorio bivši ambasador Srbije u Vašingtonu, profesor Ivan Vujačić.
Na konferenciji „Izazovi spoljne politike”, Vujačić je rekao da je Balkan izgubio za SAD geostrateški značaj koji je imao u vreme bivše Jugoslavije. Vujačić je takođe ukazao na to da SAD ne vrše presiju da Srbija uđe u NATO jer, kako je istakao, oni dobro znaju kakva je percepcija velikog dela srpskog naroda o tom vojnom savezu.
Vujačić je kategoričan: svaka vlada koja sprovodi politiku poput srpske, a koja podrazumeva dogovore s Prištinom i saradnju sa Sarajevom, ima podršku SAD, jer – to smiruje tlo na terenu.
Srbija je, sa druge strane, prioritetna država za Rusiju, što je potvrdila ne samo poseta Vučića Moskvi, koju je ambasador Čepurin ocenio istorijskom, već i nedavni intervju „Politici” Alekseja Puškova, moćnog šefa međunarodnog komiteta Državne dume Rusije. Ali, tu dilemu je raskrstio i sam Vučić obećanjem da njegova vlada neće uvesti Rusiji sankcije.
Svejedno, Vučić je u političkom smislu najbolji đak Angele Merkel. Srpski diplomata koji nije želeo da ga imenujemo, a koji odlično poznaje nemačku spoljnu politiku, kaže da su Amerikanci, zauzeti problemima u mnogim delovima sveta, Evropljanima prepustili Balkan.
– Zemlje Balkana shvataju ko je istinski gazda u EU. Malo se zna da je čak dve trećine tehnologije u Srbiji nemačkog porekla. Vučić je shvatio šta Nemci žele i kako se postaje njihov partner od poverenja. Nemci su, naime, vrlo direktni. Nekada su grubi, ali i vrlo otvoreni. Oni su manje skloni zakulisnim igrama. I ja sam imao vrlo neprijatne kontakte sa njima, ali sam bar znao na čemu sam – kaže nam poznati diplomata.
Ono što je Vučić shvatio Boris Tadić nije. Kada je Angela Merkel došla u Beograd, zahtevajući od bivšeg predsednika Srbije konkretne mere u otopljavanju odnosa Beograda i Prištine, Boris nije shvatao da svojim kolebanjem, a potom i odbijanjem, postaje bivši za frau Angelu.
Vučić shvata još nešto. Da će Briselski sporazum, ma kako na prvi pogled nepovoljan za Srbe, s vremenom dobiti značaj Dejtonskog sporazuma, dok će Albanci taj isti sporazum u Prištini shvatiti kao čin nacionalne izdaje.
Ima li Nemačka isti uticaj i u Hrvatskoj? To može pokazati izbor sledeće vlade. Drago Prgomet, odbegli „hadezeovac” koji se pridružio Mostu, najvećem iznenađenju hrvatskih izbora, koji čini grupa lokalnih uglednika koji su uzdrmali zagrebački politički establišment, pregovarao je iza leđa s liderom SDP-a Zoranom Milanovićem. Potom je Prgomet viđen u američkoj ambasadi, te se nameće zaključak o kome se i ranije šaputalo u diplomatskim krugovima: da Amerikanci podržavaju aktuelnog premijera i lidera SDP-a Zorana Milanovića, a Nemci šefa HDZ-a Tomislava Karamarka. Tom utisku je doprineo i, bar malčice, zvanični Beograd. Naime, Vučić je odmah nakon izbora čestitao Karamarku na dobrim izbornim rezultatima, što će reći – na pobedi. To je, osim Vučića, učinila samo još i hrvatska predsednica, članica HDZ-a Kolinda Grabar Kitarović.
Razlog što Amerikanci blagonaklono posmatraju Milanovića može biti i taj što mu je kampanju vodio pi-ar stručnjak iz Amerike Aleksander Braun, značajno kopirajući kampanju Baraka Obame. Osim u slučaju histeričnog Milanovićevog ponašanja na početku migrantske krize, kada je pokušao da pridobije nacionalistički deo biračkog tela.
Međutim, naš sagovornik koji dobro poznaje ne samo nemačku već i hrvatsku političku scenu smatra da je zapravo nemačka naklonost prema Karamarku i Milanoviću određena partijskom pripadnošću. Tako CDU podržava Karamarka, a nemački SPD podržava Milanovića.
Karamarko, takođe, ima izuzetno dobrog predstavnika za odnose sa stranim zemljama. To je internacionalni sekretar HDZ-a Miro Kovač, koji je bio ambasador u Francuskoj i Nemačkoj. On nadomešćuje Karamarkove međunarodne kontakte i slabo poznavanje stranih jezika. Nije li to karakteristično i za Ivicu Dačića? Naš sagovornik pretpostavlja da će Kovač, u slučaju da Karamarko postane premijer, biti šef diplomatije.
Uostalom, uticaj stranih ambasada, a naročito američke, o kojima se rado spekuliše, biće mnogo jasniji u sledećem izdanju „Vikiliksa”.
------------------------------------------------------------------
Ambiciozni Ditman i tajanstveni Skot
Da Nemačka ima dugoročne planove u Srbiji i na Balkanu, pokazuje izbor Aksela Ditmana, dobrog poznavaoca prilika u Srbiji i zagovornika proširenja EU, za njihovog ambasadora u Srbiji. Ambiciozni Ditman je mladi lav nemačke diplomatije i za vreme prethodnog ministra spoljnih poslova Gvida Vestervelea radio je u Odeljenju za Evropu pri nemačkom MSP-u, gde se bavio upravo pitanjima spoljne politike EU i zapadnim Balkanom.
Prema pisanju medija, Majkla Kirbija će zameniti Kajl R. Skot, koji je od prošle godine viši saradnik Stejt departmenta u Nemačkom Maršalovom fondu. Prethodno je bio generalni konzul SAD u Milanu od 2011. do 2014. godine i direktor Kancelarije za odnose sa Rusijom od 2009. do 2011. godine. Takođe je bio zamenik šefa misije SAD pri OEBS-u od 2005. do 2009. i savetnik pri misiji SAD u EU u Briselu od 2003. do 2005. godine. Radio je i pri ambasadama SAD u Budimpešti, Zagrebu, Moskvi i Tel Avivu. Govori nekoliko evropskih jezika, među kojima ruski, hrvatski, srpski, italijanski, nemački, mađarski.
