Izvor: Politika, 18.Maj.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zamućena volja naroda
Od 218 vlada u 12 zapadnoevropskih zemalja, u razdoblju od 1945. do 1987. godine, čak 90 odsto su bile koalicione
Koalicione vlade su najčešći vladavinski obrazac u kratkoj istoriji višepartizma u Srbiji. Iako se između demokratije i koalicione vlade ne može staviti znak jednakosti, jer građani nisu tako glasali, „koalicija nije devijacija iako malo zamućuje izborne rezultate”, kaže dr Vladimir Goati, politikolog.
Prva koaliciona vlada formirana >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je između SPS-a i Nove demokratije u januaru 1994. godine posle decembarskih izbora 1993. godine. Ta minimalna većinska koalicija sa 128 poslanika uspela je da opstane ceo mandat. Već druga, formirana četiri godine kasnije (SPS – JUL – SRS), bila je preširoka, a podržavalo ju je 187 poslanika. Njen mandata je okončan posle 5. oktobra 2000. godine. I potonje vlade su bile koalicione, a najšira koalicija je bila Dosova koja se neslavno raspala. I nova vlada biće koaliciona.
Sličan slučaj našem u kome će koalicija SPS – PUPS – JS sa 20 osvojenih mandata biti jezičak na vagi dogodio se osamdesetih godina u Nemačkoj, kada su Zeleni, partija Joške Fišera, bili u situaciji da „dodaju” socijaldemokratama ili demohrišćanima, kako bi se oformila vlada. U Poljskoj su pre petnaestak godina postojale dve velike i jake koalicije, s jedne strane okupljene oko Sindikata „Solidarnost” (četrdesetak partija s potpuno različitim programima, od krajnje levice do krajnje desnice) a s druge strane velika koalicija oko postkomunista (sa isto toliko manjih ili većih koalicionih partnera). Ali, Unija „Volnošć” koja je dobijala šest-sedam odsto glasova je bila jezičak na vagi, pa je u tri mandata davala premijera, a jedan od njih je bio Tadeuš Mazovjecki.
I pre izbora naši su se mediji trudili da saznaju postizborne koalicije. Ali, niko o tome nije hteo da govori iako je najčešća zamerka novinara bila da građani glasaju za jedne a posle vladaju drugi. Odnosno da ne znaju za koga glasaju. Ali to nije naša „izmišljotina”. U većini zapadnih demokratija izbori ne odlučuju ko će vladati. Umesto toga odlučuje se posle izbora pregovorima između stranaka. Prema podacima iz Goatijeve knjige „Političke partije i partijski sistemi” od 218 vlada u 12 zapadnoevropskih zemalja, u razdoblju od 1945. do 1987. godine, čak 90 odsto su bile koalicione.
Od toga 36 odsto su bile minimalne vladajuće koalicije, 33 odsto manjinske vlade, i 21 odsto preširoke vladajuće koalicije. Samo u 10 odsto slučajeva jedna od partija je osvojila više od polovine mandata, ali je ipak četiri odsto tih partija obrazovalo koalicione vlade.
Ovaj trend se nastavio u Evropi i devedesetih godina, a u postkomunističkim zemljama koaliciona vladavina bila je najčešća i u Hrvatskoj, Crnoj Gori, Poljskoj i kod nas. Goati kaže da saradnja između partija podseća na proizvođače cigareta koji se među sobom nemilosrdno bore za tržišta, ali su spremni na stvaranje zajedničkog fronta protiv zabrane pušenja.
U dvopartijskim sistemima, kao što je Velika Britanija, laburisti i konzervativci imaju jasno određene ciljne grupe a izborna borba se u suštini vodi za nekoliko procenata neopredeljenih. Ipak, posle rata su imali dve koalicione vlade. U Belgiji flamanske partije ne konkurišu za valonske birače i obrnuto, ali su programski bliske i vladaju koaliciono.
„Ali, u složenim izbornim sistemima, kao što je Crna Gora, više partija se nadmeće za glasove sličnog ili istog izbornog tela, zbog čega su odnosi između njih konkurentski a izborne oscilacije velike. Na primer, DPS i Liberalni savez CG (do prestanka delovanja 2005. godine) posle programsko-političkog zaokreta DPS-a usmeravali svoje programski slične poruke ka identičnoj ciljnoj grupi: proevropski, demokratski i tržišno opredeljenim pojedincima.
Ovde je reč o konkurentskim partijama, što objašnjava bespoštedni politički sukob koji je podstakao LSCG da u maju 2002. godine zbog prihvatanja Beogradskog sporazuma, kojim je odloženo raspisivanje referenduma o nezavisnosti Crne Gore, stupi u savez sa programski različitim, unionističkim partijama (SNP, SNS, NS) pored vladajuće koalicije čiju je stožernu stranku činio DPS”, kaže Goati.
Iako je poznato da se koalicije pre raspadaju ako je više koalicionih partnera, po jednom belgijskom istraživanju međuljudski odnosi bitan su uzrok neuspeha koalicionih pregovora. Možda je zato nova belgijska vlada obrazovana posle devetomesečnih pregovora.
Da bi koalicije uspele važno je i međunarodno okruženje, odnosno najmoćnije zemlje na svetu, i važne međunarodne organizacije destimulišu obrazovanje vladajućih koalicija s partijama čija je privrženost demokratiji sporna. Primer je Italija čiji je mandatar za sastav vlade, do kraja osamdesetih godina, obavljao prethodne konsultacije sa američkom administracijom uveravajući je da se KP Italije neće domoći strateških poluga moći. I kod nas je posle 2000. godine međunarodna zajednica uticala na izgled vladajućih koalicija, pa u njima nisu učestvovali radikali iako su osvojili najviše mesta u parlamentu.
Koalicije na lokalnom nivou često prolaze nezapaženo. Sva pažnja usredsređena je na Republiku, jer se na tom nivou donose važne strateške odluke. Tako je bilo i u zapadnim zemljama, ali se u nekima situacija menja. Partije leve orijentacije u Holandiji, Italiji i Francuskoj pokazuju sve veće interesovanje za politiku na lokalnom nivou, naročito u gradovima. To je rezultat jačanja regiona poslednje dve decenije u EU. Kod nas se na lokalnom nivou mnogo bolje sarađuje nego na republičkom. „Ali, da politička distanca nije nevažna ni na lokalnom nivou pokazuje zabrana DS da članovi te partije sudeluju u vladajućim koalicijama sa SRS-om. Kada je ta zabrana prekršena u Negotinu IO DS je 2005. godine isključio iz stranke svih 12 odbornika iz te stranke. I DSS je isključio tri odbornika u Bečeju zbog toga što su obrazovali većinu sa odbornicima PSS-a i DZVM-a.
Ni ovde nije zanemarljiv međunarodni činilac. Agencija SAD za međunarodni razvoj je opštinama u Srbiji dala 15,5 miliona dinara, ali nisu pomagali opštine u kojima su predsednici bili iz SRS-a ili SPS-a. Beogradskoj opštini Zvezdara pomoć je počela da pristiže 2005. godine kada je umesto radikala na čelo opštine došao demokrata.
Drugi primer je odluka ambasadora SAD i Velike Britanije u SCG da sredinom 2005. godine ne posete Niš jer je gradonačelnik tog grada poklonio automobil sinu jednog od haških optuženika. Predstavnici opozicionih partija u Nišu su to protumačili kao izolaciju tog grada pa su pokrenuli inicijativu za smenu gradonačelnika, ali je inicijativa propala”.
Ivana Anojčić
[objavljeno: 19.05.2008]
