Izvor: Politika, 21.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Za studente Kosovo je i srce Srbije i sporedna stvar
Mnogi akademci daju podršku mirnim građanskim protestima, jer smatraju da nemaju prava da ne reaguju na proglašenje nezavisnosti Kosova, ali ima i onih koji misle da se tom temom manipuliše
Mišljenja studenata Beogradskog univerziteta o Kosovu, makar onih sa kojima smo razgovarali, podeljena su – od onih kojih se „ta priča ne tiče”, do drugih koji su spremni da ratuju, navodeći da je i rat pravno sredstvo u borbi za odbranu teritorije. Oni, uglavnom, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nikada nisu bili u južnoj pokrajini, ali dodaju da ih ta činjenica ne lišava prava da imaju osećanja prema tom delu zemlje, pa čak i da smatraju da je KiM „srce Srbije i deo srpskog identiteta”. Podrška i priznanje nezavisnosti Kosova, koje su pojedine države već učinile, neće uticati na odnos visokoškolaca prema tim zemljama, jer, kako ističu, razlikuju narod i kulturu jedne zemlje od njene zvanične politike. Mnogi akademci daju podršku mirnim građanskim protestima, jer smatraju da nemaju prava da ne reaguju na proglašenje države Kosovo i da je to trenutno jedini način izražavanja neslaganja.
Apsolvent Filozofskog fakulteta Ivan Božić (25) svestan je da protest ne može da pomogne, ali smatra da nema prava da bude ravnodušan, jer, kako ističe, nijednoj zemlji na ovakav način nije oduzeta teritorija.
„Nisam bio na Kosovu, kao što nisam bio ni u Subotici, ni u mnogim drugim našim gradovima, ali to je deo moje države i isto bih reagovao i da je reč o bilo kom drugom delu Srbije. Da se nešto slično dogodilo u Francuskoj, demonstracije bi sigurno bile agresivnije. Međutim, ne bih dozvolio da zbog povređenog ponosa ne budem pragmatičan u odnosu prema SAD ili nekoj drugoj zemlji koja je priznala samoproglašenu nezavisnost Kosmeta. Jedno je da li ćemo ih voleti ili ne, a drugo da li ćemo poslovati sa njima”, kaže Božić.
Aleksandar Kostić iz Kosjerića, student druge godine Pravnog fakulteta, ratovao bi za Kosovo, jer, kako ističe, kao budući pravnik zna da je i rat pravno sredstvo. To, dodaje on, ne bi bio osvajački nego odbrambeni rat, jer se „ono što je naše mora braniti svim sredstvima”.
„Protest je najmanje što studenti mogu da urade u ovoj situaciji. Kao budući pravnik, posebno sam pogođen bezobzirnim gaženjem prava”, naglašava Kostić osuđujući države koje priznaju nezavisnost KiM. To, međutim, kako kaže, ne znači da će bojkotovati njihovu robu ili kulturu. „Moj odnos prema SAD je isti još od 1999. godine. Ne mogu da budem blagonaklon prema njima zbog svega što su nam u poslednje vreme uradili. Ali njihova kultura nema veze sa interesima američke politike, kultura je jedno, a politika drugo”, naglašava on.
Za Jelenu, studentkinju druge godine Pravnog fakulteta, koja nikada nije bila na Kosovu, šetnja predstavlja podršku kosovskim Srbima.
„Ne mogu da sedim kod kuće i da gledam kako Albanci slave, a mi ne činimo ništa. Imam i dosta prijatelja Srba sa Kosova. Mislim da se sada ne bih družila sa Albancima, suviše se loših stvari dogodilo”, navodi Jelena.
Jedan od onih koji su se početkom nedelje slučajno zadesili na studentskom protestu povodom proglašenja nezavisnosti KiM, pa mu je, kako kaže, bilo neprijatno što se tu našao, jeste i Igor, dvadesetdvogodišnji student filozofije. Protest, kaže, nema nikakve veze sa njim, a za studente misli da su izmanipulisani.
„Kosovo nije bitno za moj identitet, nisam odgajan na kosovskom mitu. Zato mi ono malo znači i poznajem malo ljudi koji potiču otuda, čak i malo onih koji su uopšte bili tamo. Sa pričom o Kosovu susretao sam se samo na časovima istorije, nikada tamo nisam bio. Uostalom, mislim da to nije najbitnija stvar koja se trenutno događa u zemlji. Važnije je kako živimo, kako grad funkcioniše, kako se nameštaju tenderi"”, objašnjava Igor, dodajući da su pogrešni potezi međunarodne zajednice koja „problem hoće da reši tako što će da prelomi”.
Ni njegov vršnjak Miloš Antić, student Filološkog fakulteta, nikada nije bio na Kosmetu i sve događaje u tom delu Srbije doživljava kroz sudbinu porodice svojih prijatelja.
„Oni žive u centralnom Kosmetu i sva moja osećanja prema Kosovu jesu, zapravo, osećanja prema njima. Žao mi je i siromašnih ljudi koji su otuda došli u Srbiju kao izbeglice. Inače, mislim da će kulturna dobra biti zaštićena i da će, uz malo sreće, Kosovo opet biti naše. Ono sada samo prelazi u druge ruke što se u istoriji već događalo”, navodi Miloš. One koji ponavljaju da je „Kosovo srce Srbije”, on pita najpre da li su ikada bili tamo i da li su obišli crkve i manastire.
A. M.
[objavljeno: 22.02.2008.]
