Izvor: Politika, 18.Jan.2015, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vlast ne sluša glas nastavnika
Mi ne štrajkujemo samo zbog plata, već i zbog uslova rada, a ovoga puta štrajkujemo zbog nepravde. Ovo je već koja po redu vlada koja je prema nekome majka, a prema nekome maćeha. Nažalost, prema nama nekako uvek maćeha ili smo mi uvek njena Pepeljuga. A imamo i više zlih sestara...
Nemoguće je živeti od plate prosvetnog radnika. Ja s 23 godine staža i posle smanjenja od 10 odsto primam 43.600 dinara. U prosveti više od 70 odsto nas ima završene fakultete, magistrature, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << doktorate, trostruko smo obrazovaniji nego javni sektor i ostatak Srbije.
Prosečni prosvetni radnik u Srbiji je neko ko ima 45 godina, više kredita, u velikom broju slučajeva stambeni i koji je u 76 procenata žena. Znate, u Srbiji nije neobično da ne možete da živite od svoje plate. Ali, gledajte, u Srbiji je nedopustivo da to kažete i da se borite za svoja prava.
Ovako u razgovoru za „Politiku” priča Jasna Janković, majka gimnazijalca, profesor, sindikalista. Svoj poziv je zavolela zahvaljujući majci učiteljici. U Pravno-poslovnoj školi u Beogradu predaje književnost, retoriku i besedništvo, kao i kulturu jezičkog izražavanja.
Član je Predsedništva Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije i jedino prepoznatljivo žensko lice kada se u javnosti govori o štrajku prosvetnih radnika koji evo ulazi i u drugo polugodište. Kaže da štrajkuje od 1997. godine i da se nije nadala da će taj staž da se protegne na školsku 2014/15.
Kako ste zaključivali ocene, da li ste đacima „gledali kroz prste”?
Profesori danas ne mogu da budu onakvi kakvi su bili naši profesori, jer današnje generacije nisu onakve kakvi smo mi bili. Mi smo bili manje sumnjičavi, ja pripadam generaciji koju je Bajaga jedinstveno opisao „ni na nebu ni na zemlji”. Današnja deca su čvrsto na zemlji, odrastaju u svetu u kojem je njihovo detinjstvo prerano prekinuto nekim ozbiljnim temama. Da bismo se približili današnjim generacijama, mi moramo da budemo fleksibilniji nego što su bili naši profesori, tehnološki pismeni, da budemo i glumci i da se nasmejemo i da se uozbiljimo i zapretimo.
Ono čega često nismo svesni jeste da je ovo ipak individualna priča. Mi možemo da se složimo oko nečega, ali kada se zatvori u odeljenje s 30 đaka, svaki nastavnik će drugačije da obradi književno delo, bez obzira na to što smo isto učeni ili imamo iste stavove. Zato je ovaj posao plemenit i nemam nameru da odavde odlazim, ja samo želim da nama svima koji radimo ovaj posao bude bolje.
Da li ste popustili u kriterijumima u prvom polugodištu?
Kriterijum je kod mene vrlo jasan i on biva saopšten učenicima 1. septembra: minimum za naše razgovore je pročitano delo i o tome nema ni pregovora ni razgovora.
Da li ste stigli da pređete sve lekcije iz prvog polugodišta? Činjenica jeste da su đaci oštećeni za tih 15 minuta, a i sami ste jednom rekli da ćete, ako neki kolega uspe da pređe „Anu Karenjinu” za tri časa –pojesti svoju radnu knjižicu?
Učenici koji su u školama u štrajku možda su oštećeni što se tiče minutaže, ali što se tiče posvećenosti profesora verujte da ne. Ta posvećenost profesora je veća nego da smo radili 45 minuta jer su shvatili ozbiljnost situacije.
Profesori mogu da se slepo pridržavaju plana i pokušaju da neko obimno delo urade za tri časa, ali, iskreno, ne verujem da to iko radi. Jeste „Ana Karenjina” najobimnija, ali imamo dela koja nisu tog obima, ali jesu značajna. Ja roman „Na Drini ćuprija” radim sedam časova i ne mislim da sam preterala, jer je to klasika srpske književnosti.
Iz kakvih udžbenika uče naša deca, da li vi dostavljate primedbe i da li prosvetne vlasti slušaju glas nastavnika?
Mogu samo sa žaljenjem da konstatujem da prosvetne vlasti malo ili uopšte ne slušaju glas onih koji s decom rade. Kada govorim o prosveti, ne govorim samo o aktuelnoj, nego o čitavom periodu unazad. Nismo imali tu sreću da društvo prepozna značaj obrazovanja, osim deklarativno. Deklarativno će svaki izbori doneti mnogo toga što će se u prosveti promeniti, a onda će, stupanjem na vlast, vlada zaboraviti svoja obećanja i govoriti onu neverovatnu, uzvičnu rečenicu „Nema para!”. A u obrazovanju ima mnogo toga što nema veze s novcem. Posledica toga je da nam deca nerado odlaze u školu, da se loše osećaju u školi i da škola postaje traumatično okruženje za njih. U jednom sistemu u kome niko nije zadovoljan, ni deca, ni roditelji, ni nastavnici, ni komšije, u kojem nije zadovoljno sedam miliona ljudi, vi ne možete da očekujete da imate uspeh.
Ali, vaš prvi zahtev jeste vezan za plate?
Mi ne štrajkujemo samo zbog plata, mi štrajkujemo i zbog uslova rada, a ovoga puta štrajkujemo zbog nepravde. Zaista sada potpuno razumemo kada naši đaci kažu da ih najviše boli kada profesor nije isti prema svima. Mi imamo već koju vladu po redu koja je prema nekome majka, a prema nekome maćeha. Nažalost, prema nama nekako uvek maćeha ili smo mi uvek njena Pepeljuga. A imamo i više zlih sestara.
Ovo su javni podaci: prosečna plata u obrazovanju, pre smanjenja, bila je 42.000, u javnom sektoru 56.000, a u javnim preduzećima 70.000 dinara. I mislim da je savršeno jasno ko se kako tretira i na koji način se vrši i ne vrši pravda i nepravda.
Za mene kao majku, profesora i igrom slučaja sindikalnog aktivistu je poražavajuće da od aprila Unija sindikata prosvetnih radnika ima predlog kako da se reše platnim razredima nepravde u srpskom društvu i to uredno dostavljamo svakom ministru, predsedniku vlade, ali to do sada nikoga nije ozbiljno zainteresovalo. Ne možete nekoga ko je najobrazovaniji deo društva uvek tretirati kao nekoga za koga nikada nema novca.
Najčešći kontraargument koji se može čuti u javnosti jeste da nastavnici ne rade kao ostali zaposleni u državi, da dnevno radite samo nekoliko časova, da imate one silne mesece za letnje i druge raspuste, da idete na ekskurzije, dajete privatne časove...
Eh, da sam na svoju štednju knjižicu uplaćivala dinar svaki put kad sam od roditelja čula rečenicu: „Molim vas pomozite jer ne znam šta ću s njim”... A oni imaju jedno ili dvoje kod kuće, a ja ih imam 30, a nekada sam imala i 48 učenika u odeljenju. Ali, nisam uplaćivala, pa sada moram da štrajkujem.
O tome da li je naš posao težak ili lak, možemo da pričamo samo s onima koji su nekada pokušali da rade s velikim brojem đaka. Nemoguće je da to prepozna onaj koji to nikada nije radio. Vi u radu s učenicima imate nekoliko elemenata: prvi je da vas oni slušaju, drugi je da vi s njima radite, a treći je da oni nešto nauče.
To je mistifikacija zanimanja profesora jer se nekako uvek meša direktan rad s decom i ono kada se vi spremate za taj rad, kada odnesete kući 38 vežbanki s pismenim zadacima i tamo pokušavate da prepoznate razmirice, porodične probleme, sutradan se savetujete s ostalim kolegama, pedagogom, psihologom, da li da reagujete, na koji način da reagujete, da li smete da reagujete...
Što se tiče raspusta, naše obaveze ne prestaju kada se završi školska godina za đake, već kada se deca upišu u 1. razred, a to je ove godine bio 11. jul. Između kraja godine i upisa radimo administraciju. Ponovo smo se sastali 19. avgusta i do 1. septembra imamo ispite, pripreme, planove, usaglašavanje rasporeda časova...
Već se čuju glasovi roditelja i da će štrajk da dovede u pitanje održavanje mature, da li će deca stići da se kvalitetno pripreme?
Ne vidim kako bi štrajk mogao da ugrozi malu maturu, niti kako će učenici da budu ugroženi – sva priprema za malu maturu se ne realizuje na redovnim časovima. To je možda način da javnost pomisli da mi radimo nešto što nije dobro.
Kakvu poruku vi šaljete svojim učenicima na ovaj način?
Kada govorim o svojim đacima, ja uvek govorim i o svom detetu. Svakom detetu u ovom zemlji profesor koji štrajkuje pokazuje da treba da se bori za svoja prava. Pokazuje mu način na koji se bori za svoja prava. Mi nijednog trenutka nismo bili agresivni, ni nekulturni, niti upotrebljavali silu, već pokušavali da se dogovorimo, dajući predloge.
Ali ste i jedan dan prekršili zakon potpunom obustavom rada.
Taj jedan dan je bio posledica petonedeljnog fingiranja pregovora i morali smo da prodrmamo javnost. Ja sam to nazvala građanskom neposlušnošću.
Mi smo napravili obrazovni sistem u kome ostaju samo oni koji ne mogu da se snađu drugačije, tako nas ljudi vide. Mi smo doveli srpskog učitelja u situaciju da ga svi prozivaju kako je nesposoban. Pri tom ste ga demotivisali, ponizili, koristite moćna sredstva da pokažete da kada se buni nije u pravu, da je jedino poslušan učitelj dobar učitelj, a onda hoćete da neko ovu decu nauči da misle svojom glavom. Dok srpski učitelj ne bude gospodin, ova zemlja ne može da ide napred, niti da bude srećna.
Nestručno 40 odsto nastavnika matematike
Govorite da para ima i kako biste vi rešili ovaj štrajk, da ste kojim slučajem ministar prosvete?
Hvala što ste me unapredili. Prvo moramo da se prebrojimo i umrežimo. Nedopustivo je da se ne zna koliko nas ima, koliko nastavnika radi s 10 odsto, 20, 50 odsto, gde je zastupljen stručni kadar, a gde nije. Reći ću vam šokantan podatak do kojeg smo došli zahvaljujući Matematičkom fakultetu: 40 odsto nastavnog kadra matematike je nestručno zastupljeno. Dakle, kada se prebrojimo, onda moramo nestručne da zamenimo.
Možda će boleti, ali to se mora rešiti. Imamo 30.000 ljudi koji nemaju pun fond časova, napravili smo neverovatan problem i zbrku, balast za čitavu državu jer ako ja imam 20 odsto fonda, imam 20 odsto plate, ali 100 odsto dažbina koje se plaćaju državi. Mesto onog ko ide u penziju – deli se onima koji su u sistemu. Trenutno ne zapošljavamo mlade ljude jer moramo da udomimo one koji su već tu i tu vam je već ušteda, tu su pare i to nije mali novac.
I nije istina ono što ovaj, ali i ministri pre njega ponavljaju godinama – da 96 odsto prosvetnog budžeta ide na plate. Mi smo ustanovili da za plate ide 80 odsto, dakle ima prostora da se o tih 16 odsto pregovara i da se mnoge stvari promene.
Sandra Gucijan
objavljeno: 18/01/2015
