Izvor: Blic, 31.Mar.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vlada Srbije mora da prihvati gubitak Kosova
Došli smo do važne etape za Kosovo. Gotovo osam godina posle usvajanja Rezolucije Saveta bezbednosti 1244, specijalni izaslanik UN Marti Ahtisari podneo je njegov konačni predlog rešenja Savetu bezbednosti UN u Njujorku.
Krajem 1999. godine postavljen sam na mesto britanskog sekretara odbrane, neposredno posle vojne intervencije NATO. Tada mi je bilo jasno da je NATO sprečio još veću katastrofu na Balkanu. Ali Kosovo je ostalo glavni prioritet. U to vreme izazovi su bili prvenstveno >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << humanitarne prirode. Međunarodna zajednica pokazala je zajedničku volju da preuzme odgovornost za Kosovo, a Ujedinjene nacije preuzele su upravljanje zemljom. To je, naravno, moglo da bude samo privremeno rešenje za složene probleme na Kosovu. Dugoročno posmatrano, treba da se pozabavimo pitanjem političkog statusa Kosova. Događaji iz 1999. godine - kontinuirana represija Miloševićevog režima i sistematični pokušaji da se kosovski Albanci isteraju sa Kosova - stvorili su novu političku realnost. To je značilo da je povratak na vladavinu Beograda malo verovatno rešenje. Jasno se sećam posete Kosovu 1999. godine, kada sam svojim očima video razmere razaranja, očigledan jad na licima ljudi na Kosovu - bili su to šokantni prizori u modernoj Evropi.
Kada sam ponovo bio na Kosovu u novembru prošle godine, mogao sam videti da je ostvaren stvarni napredak. Izabrana vlada Kosova postepeno je preuzimala odgovornost od UN za sopstvenu upravu. Video sam nove zgrade i nova preduzeća u Prištini. A, što je možda i najvažnije, činilo se da ljudi sa većim optimizmom gledaju na svoju budućnost.
Ipak, ekonomski i politički razvoj Kosova i dalje blokira neizvesnost u pogledu njegovog statusa. Pronalaženje održivog rešenja važno je ne samo za budućnost Kosova, već i za ceo region. U decembru su evropski lideri ponovili svoj stav da je budućnost zapadnog Balkana u Evropskoj uniji.
Velika Britanija snažno podržava taj stav, ali, pre nego što bi ove zemlje mogle da se pridruže EU, one moraju se suoče sa nasleđem sukoba tokom devedesetih. Iz tog razloga, ispravno rešavanje statusa Kosova je hitno i od vitalnog značaja.
Marti Ahtisari radio je energično, čestito i profesionalno. Svi bismo voleli rešenje prihvatljivo za obe strane do koga bi se došlo putem pregovora. Ali, nepremostiv jaz između strana jasno se mogao videti prilikom sastanka na visokom nivou u Beču 10. marta. Pred nama je izbor između besmislenog produžavanja agonije i iskorišćavanja mogućnosti koje nude Ahtisarijevi predlozi.
Meni je jasno koji je izbor razuman. Godine 2005. Kai Eide je izvestio Savet bezbednosti da, s obzirom na to da je napravljen korak od stagnacije do očekivanja, ne može da se dozvoli da stagnacija ponovo zavlada na Kosovu. Ja se s tim potpuno slažem. I smatram da ista logika treba i sada da važi. Ahtisarijevi predlozi predstavljaju odraz pregovora i detaljnih rasprava sa obema stranama vođenih tokom više od godinu dana, i uspostavljaju ravnotežu između izlaženja u susret težnjama većine na Kosovu i obezbeđivanja dalekosežnih garancija za zaštitu prava nealbanskih zajednica, posebno kosovskih Srba. Predlozi nisu zadovoljili najveći broj zahteva obeju strana. Vlada Kosova mora da prihvati kontinuiran i sveobuhvatan međunarodni nadzor, a srpska vlada mora da prihvati gubitak Kosova. Razgovarao sam o gledištima srpske vlade tokom moje posete Beogradu februara ove godine i svestan sam da će im biti teško da prihvate ovakav ishod. Ali, verujem da on nudi najveće izglede za stabilnost u regionu. Verujemo da je Kosovo zaista jedinstven slučaj koji ne predstavlja presedan za druga nerešena pitanja. Ne možemo da usvojimo jedinstven pristup u rešavanju svih sukoba ili postkonfliktnih situacija. Za svaku je potrebno rešenje krojeno po meri zasnovano na specifičnom spletu okolnosti. Ministri inostranih poslova Kontakt grupe složili su se u januaru 2006. godine da je kosovski problem nastao pod uticajem brojnih vrlo specifičnih pitanja: raspad Jugoslavije i sukobi koji su iz toga proistekli, etničko čišćenje, događaji iz 1999. godine i, najvažnije, duži period međunarodne uprave.
Ahtisarijev izveštaj otvara novo poglavlje za Kosovo. To nije kraj angažovanja ili prisustvovanja međunarodne zajednice. Iako se slažemo sa specijalnim izaslanikom da su njegovi predlozi, koje on opisuje kao nadziranu nezavisnost za Kosovo, jedini realistični put, mi takođe delimo njegovo mišljenje da će Kosovu biti potrebni međunarodni nadzor, pomoć i podrška prilikom suočavanja sa izazovima koji predstoje. Oni su zastrašujući: pomirenje, razvoj privrede, borba protiv organizovanog kriminala, korupcija i ekstremizam.
Kosovo i širi region zapadnog Balkana pripadaju Evropi. Bilo bi protivno svakoj političkoj, geografskoj i istorijskoj logici da ostane ta rupa u srcu Evrope. EU je više puta dala uveravanja da će sve zemlje regiona postati članice kada za to budu spremne. Ali, to zahteva naporan rad svih vlada kako bi se ispunili evropski standardi i naročito kako bi se prevazišla neka njihova nasleđa iz ratnog perioda. To važi za Kosovo, isto koliko važi i za Srbiju, Hrvatsku i Bosnu. Verujem da će angažovanje širom regiona da se podrži Ahtisarijev izveštaj pomoći zapadnom Balkanu da krene ka multietničkoj, demokratskoj i stabilnoj evropskoj budućnosti.
