Izvor: Večernje novosti, 11.Jul.2014, 23:34   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Više od talenta

Možemo mi do mile volje da raspravljamo o tome u kojoj meri je Bora Todorović glumeći primenjivao metode Stanislavskog odnosno Strasberga, kome je davao prednost, ali odgovor nikada pronaći nećemo. Nije ga znao ni Bora, mada je, nema sumnje, izučavao i jednog i drugog teoretičara glume. Bora jeste glumio „iznutra“, mimikom svedenom gotovo na nulu, preseljenjem starih duboko deponovanih ličnih emocija u likove u koje je ulazio, ali i drugi to rade pa im ne uspeva kao što je uspevalo Todoroviću. >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << Zašto? Zato što je Bora, uz veliki talenat za glumu, u sebi imao ono nešto što se ne može definisati. Dorćolci bi rekli - šmekerica. Kad se to stopi s talentom i prikači na dobar pozorišni, filmski ili televizijski lik, dobijemo Boru Todorovića. Za večnost. Ali, ni sve nabrojano ne bi značilo mnogo da taj div srpskog glumišta nije imao sreće; dobijao je uloge koje su osmišljavali veliki, genijalni (nije preterivanje) autori: Siniša Pavić, Dušan Kovačević, Gordan Mihić.... Bora ulazi na velika vrata glume 1971. godine kroz lik Bude Bumbe, u televizijskoj seriji „Diplomci“. Dovoljno je da čovek pogleda, može se pronaći na internetu, sedmominutno polaganje ispita studenta Bude na Pravnom fakultetu. Briljantna gluma, gotovo nestvarna za to vreme. Osam godina kasnije Televizija Beograd snima seriju „Vruć vetar“, opet po scenariju Siniše Pavića. Kako vreme prolazi, to ostvarenje, satkano od deset epizoda, dobija na svežini, i sve je mlađe. Likovi isklesani kao u mermeru, karakterno dovedeni do perfekcije, dijalozi za večnost, a Bora igra Slobodana, Boba, sanjara, bonvivana, hedonistu i blefera iz južne srpske provincije. Nezaboravno. Onda život spaja Dušana Kovačevića, Boru Todorovića i Slobodana Šijana - s Pajom, Tomićem, Berčekom, Batom, Borom... pride - i 1980. godine dobijamo po stručnim ocenama najbolji srpski film svih vremena, „Ko to tamo peva“. Dve godine kasnije društvo se širi (Mija, Diklić, Zoran, Seka) i nastaju „Maratonci“. Borin lik, Đenka, ulazi u naše živote i tu će ostati dok nas bude služilo pamćenje. Vrhunska igra, ali pre svega vrhunski scenario, ponovo Kovačevićev. Dve godine kasnije, opet po scenariju Dušana Kovačevića, ovoga puta i u njegovoj režiji, Bora ostavlja neizbrisiv trag u filmu „Balkanski špijun“ (uzeću slobodu da kažem - najbolji koji su Srbi ikada snimili), a saradnju s Kovačevićem zaokružuje u „Profesionalcu“, iz 2003. godine. Gordan Mihić je Borinu karijeru obogatio likovima Pika i Ahmeta Dide u filmovima „Balkan ekspres“ i „Dom za vešanje“. Opet vrhunski spoj scenarija, glume i režije. Šta hoće da se kaže? Srbi nikada više neće imati glumca kakav je bio Bora Todorović. Dobro, svako je poseban, nema identičnih, ali nije to glavni problem. Tragedija leži u činjenici da Srbi odavno nemaju ni približno dobre scenariste i scenarije kakvi su gore spomenuti. Takmičimo se u oponašanju Holivuda. Trčeći za drugima, pobegli smo od sebe. U stvorenom ambijentu novi Bora Todorović nije moguć.

Nastavak na Večernje novosti...