Izvor: Kurir, 06.Jan.2012, 08:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
VLADIKA PORFIRIJE: LJUDI, HRISTOS SE RAĐA, SLAVITE!
Ovom porukom episkop jegarski Porfirije čestitao je najveći hrišćanski praznik čitaocima Kurira. U intervjuu za naš list vladika govori i o položaju porodice i izazovima savremenog društva, o miru, ali i našim građanima na Kosmetu.
BEOGRAD - Pevaj Gospodu, sva zemljo!
Ovom porukom episkop jegarski Porfirije čestitao je najveći hrišćanski praznik čitaocima Kurira. U intervjuu za naš list vladika govori i o položaju porodice >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << i izazovima savremenog društva, o miru, ali i našim građanima na Kosmetu.
- Ako je Gospod Isus Hrist tako osmislio sav besmisao mog postojanja, razgnao sve sumnje večnosti i rastočio sve nemire svakodnevice, meni ne preostaje ništa drugo do radosni poj duše kojim Crkva već vekovima slavi Hristovo rođenje i na koji danas pozivam sve pravoslavne hrišćane vaseljene i građane Srbije: Hristos se rađa, slavite! Hristos s nebesa - u susret mu izađite! Hristos na zemlji - uznesite se! Pevaj Gospodu sva zemljo!
► Zašto se za Božić najviše priča o miru?
- Božić i jeste događaj mira: neposlušni čovek obreo se u naručju Božje ljubavi, nenametljivo nas i smireno pozivajući da u tom naručju sami tražimo lek protiv otrovnih bodlji nemira i neprijateljstava, koje neizbežno rastu u džunglama bogootuđenosti.
► Ovaj praznik se obično proslavlja u krugu porodice. Kako vi vidite tu instituciju danas?
- Porodična ognjišta danas trepere i tinjaju, jer je oganj samougađanja zahvatio ionako suvo i pucketavo seno tehnološki osmišljenog modernog društva. Čoveku više nije potreban drug i partner radi prevazilaženja životnih prepreka, već radi „lepih“ i „korektnih“ odnosa, najčešće usmerenih prema sebi samom. Onog trenutka kad ti odnosi postanu poremećeni - loši i eventualno nekorektni, a životno okruženje nepodnošljivo i bolno, komunikacija ili prestaje ili se pretvara u začarani i neurotični krug iznuđene tolerancije. Zato spasenje i jeste u Vitlejemu, gde se samodovoljnost pretvara u istinit zagrljaj nepropadljive ljubavi.
► Mislite li da su božićni darovi prešli u „masovnu potrošačku kulturu“?
- Oni uvek mogu postati deo šarolikog i primamljivog mozaika potrošnje, ali to prevashodno zavisi od nas, odnosno od načina na koji u tim darovima učestvujemo. Hristos je uvek jedan i isti, neponovljivo jedinstven i mio: uzmimo njega iskrenim i čistim srcem, te iz mračne pećine plača iskoračimo na onu zvezdama obasjanu čistinu na kojoj pastiri i anđeli radosno poju čudesnom bogorođenju. Tako ćemo shvatiti da sve čega se dohvatamo dobija drugačiju dimenziju, čime ćemo sprečiti eroziju autentičnih duhovnih vrednosti pod talasima potrošačkog tela.
► Šta mislite o televizijskim prenosima bogosluženja?
- Mislim da su vrlo poučni i korisni, pogotovu u našoj sredini, u kojoj je decenijama raslo trnje neprijateljstva prema svemu što je crkveno. Takođe mislim i da mogu postati šraf sveukupne mašinerije čovekovog otuđenja od sebe samog i drugih, a to Crkva nikako nije. Bog nas jeste dugo posmatrao na svom nebeskom televizoru, ali je jednog trenutka ka nama i sišao, obukavši se u smrtno i propadljivo telo, postavši u svemu sličan nama. Tako i mi: želimo li da dodirnemo srce svog bića i osetimo nebeski dah večnog života, neophodno je da se obučemo i odemo u crkvu, gde ćemo se sresti s drugima i najpre sa samim Hristom, telom i krvlju njegovom u događaju svete liturgije.
► Da li će ova godina biti bolja i da li to zavisi od nas?
- Neka nam vitlejemski bogomladenac bude merilo u svemu: ugledajući se na njega, zagrlimo krstove i raspeća sopstvenih života i polako pohitajmo ka večnoj radosti oca nebeskog, pred kojim se zbog svojih stradanja i nemanja nikada nećemo postideti. Postideće nas jedino greh i nečoveštvo, od kojeg se bogomladencu Hristu neprestano molim da nas sačuva.
Braćo i sestre, izdržite!
► Šta biste poručili Srbima na Kosovu i Metohiji?
- U svojoj poruci braći i sestrama na raspetom Kosovu i još raspetijoj Metohiji poručio bih rečima Njegove svetosti da u svom raspeću dostojanstveno izdrže, istovremeno osećajući duboki bol jer naša sveukupna božićna radost zbog njihovih stradanja nije i ne može biti potpuna.
