Izvor: Politika, 03.Feb.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ustavobranitelji i predsednik
Da stvari nisu više nego ozbiljne, bio bih u iskušenju da se malo našalim na račun naglo probuđenog „ustavobraniteljskog” patosa kod pojedinih kolega i medija.
Naravno, nikada nije loše da javnost, kako ona stručna, tako i šira, kritički prati poteze izvršne vlasti i upozorava na eventualne slučajeve zloupotrebe i uzurpacije. Ali, pošteno govoreći, uz retke izuzetke, srpska javnost, srpski mediji i srpska inteligencija u toj svojoj kritičkoj funkciji baš se i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nisu previše isticali, ni u bližoj, ni u daljoj prošlosti. Zato, pored načelne podrške otvaranju debate o ponašanju najviših državnih predstavnika, valja se malo zamisliti i nad mogućim razlozima i političkim motivima aktuelne kampanje.
Doduše, izvesna „kolateralna” korist od cele te priče možda bi moglo biti generalno povećanje zainteresovanosti građana za pitanja ustavnosti i zakonitosti, kao i skretanje pažnje šire javnosti na jednu objektivnu sistemsku anomaliju koja u važećem Ustavu realno postoji, a reč je o tome da imamo predsednika koji, s obzirom na to da je biran neposredno, ima relativno veliki autoritet, a relativno mala ovlašćenja. I to je, manje-više, sve što se, mimo stručnih časopisa, na tu temu može reći. Sve ostalo je uglavnom politika i – politikantstvo.
Neobično je što se to dešava u zemlji u kojoj su još samo pre pet-šest godina najviši predstavnici vlasti javno poručivali da ne priznaju odluke Ustavnog suda zato što one „nisu na reformskom kursu”?! Tada se to zvalo „reformska odlučnost” i „preuzimanje odgovornosti” i bilo je praćeno širokim odobravanjem zainteresovanih političkih krugova, medija i nevladinih organizacija. A za one koji su u tom pogledu imali nekih primedbi skovan je pogrdan naziv „legalisti”. Zato i jeste pomalo komično što se upravo iz tih krugova sada diže najviše povike na račun, navodnog, prekoračenja predsedničkih ustavnih ovlašćenja. Tim pre što se nisu previše uzbuđivali u nizu drugih slučajeva kada su predsedničke intervencije bile na njihovom kursu.
Izgleda da bi neko želeo da Tadić odradi svoj „zadatak”, da pobedi na predsedničkim izborima, donese glasove na parlamentarnim, obezbedi većinu za vladu i – onda se povuče da preseca vrpce, prima akreditive stranih ambasadora i bavi se humanitarnim radom. A „njih” da lepo pusti da vladaju.
Ne treba smetnuti s uma ni činjenicu da je u najnovijem Ustavu funkcija predsednika ipak nešto ojačana u odnosu na prethodni najviši državni akt. Drugim rečima, Boris Tadić, formalno gledano, danas ima više nadležnosti nego što su ih imali Slobodan Milošević i Vojislav Koštunica, ili on sam – u prethodnom mandatu. A čak i oni koji se profesionalno bave srpskom politikom našli bi se pred problemom i morali bi da se zamisle ukoliko bi se od njih tražilo da navedu imena srpskih premijera tokom devedesetih godina. Da i ne govorimo o tome da je nekoliko poslednjih godina Milošević s gotovo potpuno protokolarnog mesta predsednika SRJ po svom nahođenju vedrio i oblačio u Srbiji.
Naravno da srpska institucionalna praksa iz prethodne decenije teško da može bilo kome i bilo za šta biti pozitivan primer. Ali, poenta je u tome da ni u odlazak u drugu krajnost ne predstavlja dobro rešenje. A upravo u tom radikalno suprotnom pravcu otišlo se 2001/02. kada je na čelo srpske vlade došao Đinđić, a na mestu predsednika Srbije bio – još– Milan Milutinović, dok je Vojislav Koštunica bio predsednik SRJ. Tada je premijer bio sve i svja, a predsednik uglavnom fikus. U periodu 2004–2008. tokom kohabitacije Koštunice i Tadića situacija je donekle izbalansirana, mada je težište ipak bilo na vladi i premijeru, da bi se sada, nakon poslednjih izbora, klatno političke moći i uticaja opet pomerilo ka predsedničkoj strani.
Da zaključimo, čitava ova priča oko predsedničkih nadležnosti i njihovih granica, a povodom istupa predsednika Tadića, ipak je prevashodno politički motivisana – što, naravno, ne znači da ne treba budno motriti i ukazivati na tendencije antiustavnog delovanja s bilo koje strane. Međutim, aktuelne kritike su ipak daleko više izraz loše prikrivenog nezadovoljstva pojedinih političkih krugova zbog nekih konkretnih Tadićevih poteza, a pre svega, rekao bih, zbog realizacije energetskog sporazuma sa Rusima, kao i povremenog glasnog izražavanja nezadovoljstva ministra Jeremića zbog nastavljanja politike uslovljavanja i pritisaka prema Srbiji. Drugim rečima, u pitanju je daleko više političko upozorenje Tadiću – možda čak i preventivno, s obzirom na predstojeću debatu oko statuta Vojvodine, kao i dileme oko prodaje javnih preduzeća – nego što je to briga za srpsku ustavnost, zakonitost i legalizam. Mada bih ja voleo da je drugačije.
Autor je urednik „Nove političke misli”
Đorđe Vukadinović
[objavljeno: 04/02/2009]
.jpg)
