Izvor: Politika, 10.Jul.2010, 23:06   (ažurirano 02.Apr.2020.)

U našoj istoriji nema logike

Mi možemo održati poziciju da ne priznamo Kosovo. Ali teško ćemo braniti poziciju da nemamo nikakve kontakte s Kosovom i to je veliki problem

Jedna od najupečatljivijih ličnosti novije srpske političke istorije, profesor Dragoljub Mićunović, 14. jula slavi 80. rođendan. Osim što je rođen na dan pada Bastilje, životna i politička epopeja predsednika Političkog saveta Demokratske stranke dokaz je da tolika količina zbivanja i istorije ispisuje najneverovatnije sudbine. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Mislio je da mu je život zacrtan onog trenutka kada je odveden na Goli otok i ponekad o tome razmišlja, šetajući po Beogradu.

– Zastanem pred nekoliko zgrada i začudim se što sam za njih vezan, na različite načine. Recimo, Palata „Srbija”, kako se sada zove nekadašnji SIV. Ja sam na radnoj akciji 1948. zidao njene temelje, sav ozaren u izgradnji svetle budućnosti. Zatim, ona kamena zgrada MUP-a, na kraju Ulice kneza Miloša, koja je bombardovana 1999. godine, obložena kamenim, lepim pločama, uvek mi je izazivala radoznalost, uvek kada sam prolazio pored nje. Mislio sam koju li sam od tih kamenih ploča baš ja isklesao na Golom otoku. Ili Kapetan-Mišino zdanje koje je postalo simbol jedne pobune, s njegovog sam balkona govorio 2. juna uveče, 1968. godine, a studenti i narod na prepunom trgu su klicali slobodi uz poneki uzvik: „Hoćemo izbore!”. To mi je donelo gubitak službe i nove progone. A onda sam posle pobede, 5. oktobra, postao predsednik saveznog parlamenta i obećao sam da ćemo u najkraćem roku obnoviti delimično spaljenu zgradu Narodne skupštine. Te zgrade govore o meni i o mojoj biografiji: u jednoj sam bio omladinski akcijaš, u drugoj robijaš, u trećoj, buntovnik, a u četvrtoj, predsednik parlamenta – kaže Dragoljub Mićunović u intervjuu za „Politiku”.

Ako ste na Filozofskom fakultetu predavali istoriju socijalnih i političkih teorija, a doktorirali na logici društvenih istraživanja, kako biste opisali epohu u kojoj ste bili politički učesnik. Ima li bilo kakve logike u onome što nam se desilo u poslednjih 60 godina?

Te zgrade me podsećaju da je život nepredvidiv i da nema logike u našoj istoriji. U mom veku je bilo moguće da čovek ne menja adresu, živi u istoj kući, sve do danas, a da je pri tom živeo u osam država – od Kraljevine Jugoslavije, Nedićevog protektorata, svih Jugoslavija i Srbije. Za ljudski identitet to je previše. Ali, da nevolja bude veća, to nisu bile samo promene naziva država. Menjali su se čitavi ekonomski i politički poreci, menjale su se vrednosti. I to su se menjale radikalno. Od idiličnih vrednosti koje je propovedao samoupravni socijalizam, do krajnjeg egoizma, ogoljene sebičnosti i nesolidarnosti bio je kratak put. To je velika nevolja koja nas je zadesila. Ljudi veruju samo u ovom trenutku, da sada i tu ugrabe nešto od života i imetka jer ko zna šta će sutra biti. Ako ti trenutno dobro ide, a smatraš da će to potrajati dve-tri godine, treba pokušati da te one obezbede za narednih 40 godina.

Mislite li da je proces burnog stvaranja novih država konačno završen?

Da. Ali Srbija mora da nađe svoje stabilno mesto u Evropi. Sada imamo bar dve prepreke za jednodušno prihvatanje u EU. To je završna saradnja s Hagom, jer je malo previše da se jedan čovek 15 godina skriva, a drugo je da se reši konačno pitanje Kosova.

Kada već pričamo o Kosovu, mislite li da će EU ipak uslovljavati naš prijem priznavanjem Kosova?

Tu postoje dva odvojena pitanja. Jedno je priznavanje Kosova i to je suvereno pravo svake države da jednu tvorevinu koja sebe naziva državom prizna ili ne prizna. Ne treba da imamo iluzije da će neki sud presuditi tako da države nemaju prava da priznaju koga hoće. Mi možemo održati poziciju da ne priznamo Kosovo. Biće možda nekih blagih pritisaka, ali se tome možemo odupreti. Ali teško ćemo braniti poziciju da nemamo nikakve kontakte s Kosovom i to je veliki problem. Tu postoje mnoga tehnička pitanja, poput komunikacija, slobodnog prolaska robe, struje, trgovine. Biće pritisaka da oko tih pitanja komuniciramo s Kosovom.

Dakle, neka vrsta tehničke regionalne saradnje?

Da. Druga stvar je da li nama toliko smeta takva saradnja i možemo li dugo da ostanemo bez ikakvih kontakata i saradnje? Mislim da ne. Mi imamo tamo naše građane, nama ne može biti svejedno kako žive. Postoje mnoga nerešena imovinska prava i naša potraživanja, a na to je Evropa osetljiva. Tu moramo da sarađujemo. Moramo zaštititi spomenike, oni pripadaju čovečanstvu kao kulturno nasleđe. Na kraju, naš izvoz na Kosovu je veći nego u SAD i Rusiju. Kosovo nema drugih jačih ekonomskih partnera u okruženju, ono je upućeno na srpsku privredu. Naš interes je da održavamo naš trgovinski suficit u regionu, kao i prema Bosni, Crnoj Gori, Makedoniji. Treba, naravno, prvo da sačekamo preporuku MSP.

Pričate li to s predsednikom Tadiću, s obzirom na to da ste i predsednik Političkog saveta DS-a?

Naravno, ono što mislim, ja to i kažem, navodeći argumente. Uvek sam bio za realistički pristup u državnoj politici. To sam govorio u parlamentu i 1991. godine i 1999. tako govorim i danas: odmerimo realno svoje snage u svoje mesto u Evropi i svetu, osigurajmo svojim građanima pristojan život i bezbednost i istorija će to pozitivno oceniti.

Vi mislite da će posle mišljenje SMP biti promenjena državna politika prema Kosovu?

Neće biti promenjena što se tiče priznanja Kosova, ali moramo ući u nove razgovore. Ne možemo ovo stanje da držimo zaleđeno za sva vremena. Moramo da vidimo šta da radimo. Jako je dobro ovo što radi Tadić, popravljajući odnose sa susedima. Treba nam dobar komšiluk. 

Bili ste svedok i aktivni učesnik epohe Titovog i Miloševićevog doba, a potom doba postmiloševićevih vladara Koštunice, Đinđića i Tadića. Ako ste Koštunici i Đinđiću politički i duhovni „otac”, predsedniku Tadiću ste, hajde da tako kažem, duhovni stric, s obzirom na vaše dugogodišnje prijateljstvo sa akademikom Ljubomirom Tadićem. Kako biste kroz njihove ličnosti opisali našu noviju istoriju?

Istorijske ličnosti je moguće ocenjivati ne samo po onome šta su uradile, već i šta su mogle, a nisu uradile. Tito je mogao da nas uvede u Evropu, a odveo nas je u Aziju i Afriku. Umesto demokratskih standarda uveo je model kulta svoje ličnosti i totalitarizam. Ogromna inostrana finansijska pomoć je proćerdana.

Kada ste osnivali DS sa svojim prijateljima i istomišljenicima, da li ste očekivali da će Milošević napraviti još veće greške?

Ne. Milošević se pokazao žilavim zbog sledećih okolnosti. Dok su ostale države, poput Poljske, Mađarske i Češke, imale alibi da im je komunizam nametnuo SSSR, mi u Jugoslaviji nismo imali stranog krivca za socijalizam. Pošto nismo imali nikoga spolja, mi smo okrivljavali jedni druge. Svi su postali nacionalisti, posvađali su se na 14. kongresu kao obični šovinisti. Izjava Ante Markovića da država ne mora da se raspadne ako se raspada partija bila je naivna kada se zna da je ta jedna partija bila jedini politički faktor.

Da li ste verovali da će osnivanjem DS-a Srbija vratiti demokratiji i zbaciti Miloševića? I sačuvati Jugoslaviju?

Nadali smo se da je to moguće. Ubeđivao sam Miloševića da je demokratija broj i procedura. Mi smo broj imali, bilo nas je najviše u Jugoslaviji, trebalo je samo da prihvatimo demokratsku proceduru i savezne izbore i postali bismo prihvaćene i tražene demokrate u regionu. Milošević to nije prihvatao, padao je pod uticaj nacionalističke romantike. On je bio nesrećna figura. Zbog očuvanja vlasti, klizio je sve više ka represiji i zločinima i to se završilo mnogo tragičnije nego što se moglo očekivati.

Mi smo, s druge strane, verovali da možemo da stvorimo vrlo brzo demokratski poredak. Ali tu je bilo raznih nijansi, kao izraz političkih temperamenata i radikalizma različitih nivoa. Na primer, Koštunica je bio neko koga smo izvukli kao predsedničkog kandidata jer je bio najmanje pod paljbom Miloševićeve klevetničke propagande, a njegov akademski nacionalizam je bio prihvatljiviji da se odupre Miloševićevoj kampanji. Ali, Koštunica je pokazao inertnost, odsustvo hrabrosti za ozbiljne reforme. On je bio za promene, ali kakve? Bio je skloniji restauraciji nego reformama. Visoka doza tradicionalizma, nekritička idealizacija prošlosti, ta politička restitucija koja je naivno verovala da se može vratiti istorija unazad. 

A Đinđić?

On je bio okrenut reformama, bio je moderan političar.

Da li je to pokazao kada vas je zamenio na čeluDS-a? O toj smeni se govorilo kao oceubistvu.

To nije bio lični sukob, mada neki žele i želeli su tako da ga vide. On me nije ni smenio ni pobedio, to je bilo nešto sasvim drugo. On je želeo promenu politike, pre svega u odnosu na Miloševića, ja sam imao drugi koncept, pa je postojala opasnost da se stranka pocepa. Da bih to sprečio, podneo sam ostavku. Đinđić je bio uveren da se DS može razvijati samo u saradnji s Miloševićem. Ja sam smatrao obratno, da bi za nas, na duži rok, bilo pogubno da se vezujemo za Miloševića.

Posle toga izvesno vreme niste razgovarali?

Razgovarali smo, ali retko. Kada se obnovila intenzivnija borba protiv Miloševića, bili smo već zajedno u Savezu za promene i Koaliciji Zajedno, pa smo nastavili saradnju.

Kako ste se raspravili?

Vrlo prosto, pozvao me i rekao: „Hajde da razgovaramo. Što je bilo, bilo je!” O svemu tome smo kasnije mirno i dugo razgovarali. Na kraju, pošteno je reći da je Đinđić bio ipak najzaslužniji političar za pobedu nad Miloševićevim režimom 2000. godine.

Na političko sazrevanje Borisa Tadića ste takođe imali veliki uticaj.

On je došao kao poseban lik na čelo DS-a, hrabro je rekao gde je stranka grešila, insistirao je na ujedinjenju demokratskih partija: Demokratski centar, veliki deo Građanskog saveza, „Otpor” i njegovom pobedom na predsedničkim izborima prvi put je DS dobio predsednika države, što je bilo značajno za sve kasnije uspehe stranke. Tadić uporno traži rešenja.

Aleksandar Apostolovski

objavljeno: 11/07/2010

Nastavak na Politika...