Izvor: Blic, 11.Jan.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tri minuta bruke
Tri minuta bruke
Milioni Evropljana su u prošlu sredu zaćutali na tri minuta saosećajući sa žrtvama katastrofe koja je 26. decembra pogodila južnu i jugoistočnu Aziju. U evropskim prestonicama zastave su bile spuštene na pola koplja, zaustavljeni su vozovi, tramvaji, metroi, zaćutale su radio i televizijske stanice. Koliko god to izgledalo licemerno u kontekstu opšte planetarne nepravde, civilizovani svet je, makar na trenutak, pokazao iskrenu solidarnost i ljudsko saosećanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sa stradalnicima.
Pet dana kasnije reagovali smo mi i, po našem lošem starom običaju, obrukali se. Iz neobjašnjivih razloga (valjda da bi i tu pokazali da smo mimo sveta) setili smo se pomena sa gotovo nedelju dana zakašnjenja. A kad smo se setili, narod nije pravovremeno obavešten, nadležni nisu dali naredbu za upotrebu sirena, zastave nisu spuštane na pola koplja i ono što je trebalo da bude plemeniti ljudski gest izvrgnuto je u traljavu simulaciju istog.
Istovremeno, televizijske ankete na ulicama pokazale su našu zastrašujuću oguglalost na tuđu nesreću. Odgovori tipa 'ne znam i ne tiče me se ' vređali su elementarnu pristojnost i ozbiljno doveli u pitanje predstavu koju imamo o sebi kao 'širokim slovenskim dušama'. Zar je moguće da nas je sopstvena nesreća toliko otupila, pa više nismo u stanju da imamo razumevanja za tragedije drugih ljudi, makar oni bili hiljadama kilometara daleko?!
Uz sve razumevanje za stalna zla koja nas snalaze, tu poražavajuću indiferentnost ne možemo pravdati našom naviknutošću na stalno prisustvo nesreće. Jer, da je negde posečeno 150.000 sekvoja. Normalan čovek bi se barem malo uznemirio, a ne što je u nekoliko trenutaka zbrisano isto toliko ljudskih života. Da li smo normalni?!
