Izvor: Politika, 01.Dec.2013, 11:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Trajno rešenje je podela Kosova ili zamena teritorija
Bilo bi krajnje licemerno da se Srbiji blokira pristup u članstvo EU pre nego što prizna nezavisnost svoje pokrajine jer Kosovo još nisu priznale ni neke zemlje EU. Ideja da nerešeno pitanje granica treba da spreči članstvo u EU zadržala bi ne samo Kipar, nego i Britaniju, Irsku, Španiju i Dansku izvan EU
Bivši ambasador Velike Britanije u Jugoslaviji, Italiji i Irskoj, sada predsednik Triniti koledža u Oksfordu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ser Ajvor Roberts otvoreno govori o potrebi da se potraži trajno rešenje za konflikte na Balkanu koje bi se postiglo na međunarodnoj konferenciji i neophodno bi podrazumevalo promenu granica i u Bosni i na Kosovu.
Za razliku od zvaničnog stava većine država EU, vi predlažete promenu granica na Kosovu i u Bosni. Više niste u diplomatiji i možete slobodno da iznosite svoje lično mišljenje. Šta mislite o Briselskom sporazumu između Beograda i Prištine i o izborima na Kosovu?
Briselski sporazum je koristan korak ka detoksikaciji odnosa između Beograda i Prištine. Nasilje u Mitrovici u toku prvog kruga izbora je negativan podsetnik na one loše dane devedesetih, ne doprinosi stvaranju dobre atmosfere za pristupne pregovore Srbije sa EU.
Da li ste promenili svoj stav, da li mislite da je sporazum između Beograda i Prištine put ka dugoročnom rešenju? Ili je to tek privremeni predah do koga je došlo posredstvom Brisela?
Sporazum je dobra stvar i mislim da premijer Ivica Dačić zaslužuje čestitke. Ali, trajno rešenje je samo ono koje je bolno za obe strane, i Srbiju i Kosovo. Ono se, po mom mišljenju, postiže podelom Kosova, možda čak i zamenom određenih teritorija.
Evropska unija danas nema jasan odgovor na pitanje kako da se postavi prema novim državama koje bi mogle da nastanu posle referenduma o nezavisnosti u Škotskoj ili Kataloniji. Nove države ne mogu automatski da postanu članice EU jer to članstvo pripada Velikoj Britaniji i Španiji. Šta to znači za ceo projekat Evrope?
Evropska unija je već dovoljno glomazna. A prihvatanje kandidatura sijaset državica koje su se svojevoljno odvojile od svojih matičnih zemalja dovešće do toga da sistem postane prenapet.
Šta mislite o Srbiji u EU?
S geopolitičkog stanovišta ona i za Evropu ima mnogo smisla. Članstvo Srbije i drugih zemalja Balkana u EU je neophodno kako bi ceo region ušao u obrazac dobrog vladanja i dobrosusedstva, baš kao što se to desilo na samom početku ovog projekta s Francuskom i Nemačkom koje su u prethodnih 75 godina vodile tri pogubna rata.
Zapadne sile podržavaju i priznaju nezavisnost Kosova uprkos upozorenju da se time otvara Pandorina kutija. S druge strane, svi se slažu da je BiH nefunkcionalna država, ali ne dopušta se da, na primer, RS organizuje referendum o nezavisnosti.
One države koje prihvataju i prepoznaju nezavisno Kosovo a odbacuju pravo da se stanovnici u sastavnim delovima BiH izjasne o tome da li žele da budu nezavisne ili da se spoje sa Srbijom ili Hrvatskom pokazuju da im nedostaje intelektualna koherencija. Logično bi bilo dopustiti Kosovu, posle teritorijalnih korekcija sa Srbijom, da se ujedini s Albanijom.
Isto tako, bilo bi krajnje licemerno da se Srbiji blokira pristup u članstvo EU pre nego što prizna nezavisnost svoje pokrajine jer Kosovo još nisu priznale ni neke zemlje EU.
Ideja da nerešeno pitanje granica treba da zabrani članstvo u EU zadržala bi ne samo Kipar nego i Britaniju, Irsku, Španiju i Dansku izvan EU.
Srbija i Hrvatska opet će izgleda morati da idu u Hag pred Međunarodni sud pravde oko hrvatske tužbe za genocid i srpske protivtužbe. Šta mislite o tome?
Ne vidim nikakvu svrhu ovakvog suđenja i povratka na stare tužbe obe strane. Nije kao u Nirnbergu. Nijedan od aktera iz onog vremena nije više na sceni. Proces može samo ponovo da otvori stare istorijske rane. Ne treba ih ponovo raščešavati.
Pre trinaest meseci, vi ste se u intervjuu za „Politiku” založili za novi Berlinski kongres koji je, po vašem mišljenju, neophodan kako bi se postigla dugoročna stabilizacija Balkana. Da li ga još očekujete i da li mislite da je održavanje jedne međunarodne konferencije o Balkanu realna opcija?
Ne mora da znači da mislim da će se nešto zaista desiti za kratko vreme, ako kažem da mislim da bi to trebalo da se desi. Ono što ja mislim da treba da se desi. Ali, kako Kosovo još nije prepoznato kao država, od strane oko polovine zemalja sveta, i kako ne može da dobije mesto u UN, i kako je Bosna i dalje disfunkcionalna država, verujem da će se ne sad odmah, ali u dogledno vreme, shvatiti potreba da se sazove međunarodna konferencija koja bi najzad uz podršku velikih sila dovela do rešenja cele ove grupe vezanih problema.
Dokazujete ono o čemu se u Srbiji izuzetno mnogo raspravljalo. Da se avnojske granice ne moraju poštovati?
Na toj konferenciji bi se granice ponovo definisale da bi se stvorile dugoročno stabilnije države. Onima koji kažu da je to regresija i koncesija nacionalizmu, odgovorio bih da je to ono što je vera u samoopredeljenje dala u ovom konkretnom slučaju. Ne izgleda razumno dozvoliti samoopredeljenje Kosovu, a ne i srpskom i hrvatskom delu Bosne.
Svojevremeno sam dugo raspravljao s mnogim ličnostima o načinu na koji smo se odnosili prema granicama u bivšoj Jugoslaviji. Smatram da je to apsurdno. Često sam o tome razgovarao s Milovanom Đilasom, jednim od poslednjih tada živih ljudi koji su ucrtavali avnojske granice. I on mi je objašnjavao da partizani u to vreme nisu mnogo marili za preciznost u iscrtavanju tih linija za koje su bili uvereni da će u komunizmu ionako vremenom izgubiti svoj značaj i nestati, a da će ostati samo administrativni termini.
Čini se da međunarodna zajednica pozdravlja napore srpskih vlasti da pregovaraju i postižu sporazume. Da li mislite da London danas s više poverenja gleda u Beograd?
Za zvanični stav Londona morali biste da se obratite britanskoj vladi. Moj osećaj je da se napori srpske vlade da odigra konstruktivnu ulogu u regionu prepoznati i cenjeni ne samo u Londonu već i u Vašingtonu i drugim prestonicama EU.
U susret stogodišnjici od početka Prvog svetskog rata objavljene su mnoge knjige u kojima se revidira istorija. Neki od autora su istoričari s Oksforda, neki s Kembridža… Uz uvažavanje da ne možete na malom prostoru da polemišete s konkretnim autorima, šta mislite o reviziji istorije?
Uzroci Prvog svetskog rata su ekstremno složeni, bilo kakvo pojednostavljenje u smislu određivanja krivice kao što su to neki istoričari učinili nosi rizik da iskrivi pravu sliku. Bilo je tu mnogo elemenata koji potiču od francusko-pruskog rata, Berlinskog kongresa, aneksije Bosne i balkanskih ratova.
Baš zato je čudno što se krivica za izbijanje rata pripisuje Gavrilu Principu?
Iako je Srbin pritisnuo okidač koji je zapalio sukob nije bio potreban atentat nad bilo kojim pojedincem da se izazove svetski rat.
U pozadini Principovog čina je bila rešenost Austrije da jednom zauvek završi s pitanjem Srbije, tako što će je anektirati i priključiti Austrougarskoj imperiji i uništiti ono što su nazivali „zmijskom gnezdom”. Naravno da su elementi srpske vojnoobaveštajne službe, naročito Apis, bili saučesnici u zaveri koja je dovela do atentata, ali nikada nije bilo verodostojnih dokaza koji bi ukazivali na srpsku vladu.
S druge strane, austrijski šef Generalštaba grof Fon Hecendorf je najmanje 25 puta predložio rat sa Srbijom u godini pre izbijanja rata. Principov čin je i njemu i Habzburškoj monarhiji dao savršen izgovor.
Odlučnost Rusije da spreči eliminaciju Srbije kao nacionalne države je značila da su stvari morale da prerastu lokalnu balkansku svađu. Francuska se osećala tesno vezanom za svoj savez s Rusijom jer je smatrala to savezništvo za neophodnu protivtežu sve većoj vojnoj i ekonomskoj snazi Nemačke. Nemačka je Austriji dala blanko podršku i verovala je da bi bilo bolje da, ako je rat neizbežan, on što pre započne pre nego što zakasnela industrijalizacija Rusije postane u potpunosti efikasna i učini Rusiju suviše moćnom da joj se suprotstave. Britanci su pokušali da se drže po strani i to bi i učinili da Nemačka nije napala Belgiju i ugrozila slobodu Britanije da kontroliše Lamanš.
Svi ti elementi su bili u igri, ali će se istoričari tokom budućih generacija prepirati o značaju koji treba pripisati svakom od njih. Da se to sve svede, kao što su neki to učinili, na pitanje nefleksibilnih planova za mobilizaciju i fiksnih redova vožnji vozova ili na sistem saveza koji je paradoksalno bio zamišljen da održava ravnotežu moći a u stvari olakšao opšti rat, bilo bi monohromatsko prikazivanje cele slike.
Zorana Šuvaković
objavljeno: 01/12/2013
