Izvor: Blic, 17.Apr.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sudska nezavisnost na novom ispitu
Sudska nezavisnost na novom ispitu
Za vreme svoje duge vladavine, S. Milošević je u programskim govorima, naročito uoči izbora i partijskih kongresa, najavljivao energičnu borbu protiv kriminala, kao jedan od nekoliko prioriteta svoje politike, odnosno politike svoje partije. Umesto uspeha u borbi protiv kriminala - kriminal je sve više uspevao, a njegovi glavni inspiratori i organizatori bili su upravo ljudi iz samog vrha partijske i državne izvršne vlasti, privilegovanih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << banaka i trgovine.
Nova, pobednička vlast DOS-a u svoje prioritetne zadatke s pravom je uvrstila borbu protiv organizovanog i drugog kriminala, njegovih uzroka i posledica i, naravno, organizatora, pokrovitelja i korisnika njegovih ogromnih finansijskih 'plodova'. Tako se, najzad, pružila prilika i samom S. Miloševiću i brojnim izvršiocima njegovih kriminalnih projekata i naloga, da u pritvoru, u istražnom postupku, svojim iskazima i priznanjima, po prvi put daju konkretan doprinos borbi protiv kriminala.
Od svih velikih predizbornih obećanja DOS-a, izgleda da je najbliže ostvarenju upravo obećanje da će biti povedena odlučna i konkretna borba protiv kriminala koji je počinio vrh svrgnutog režima. Ti rezultati bili bi mnogo veći da je na vreme, već 6. oktobra prošle godine, uhapšen vrh Državne bezbednosti. Time bi šef DB-a R. Marković bio onemogućen da uništi najveći deo najvažnije dokumentacije o kriminalnim aktivnostima državno-partijskog i policijskog vrha vlasti S. Miloševića.
Ali sada, kad je, najzad, posle formiranja srpske vlade Z. Đinđića, otvoren širok front borbe protiv kriminala bivšeg režima, postavlja se nekoliko bitnih pitanja. Prvo, da li će MUP, tužilaštvo i istražne sudije moći uspešno da pripreme valjanu činjeničnu građu, dokaze za mnogobrojne krivično-sudske postupke. Drugo pitanje je da li će pravosudni organi uspeti da očuvaju svoju Ustavom garantovanu samostalnost i nezavisnost, da obezbede fer i zakonita suđenja, odnosno da li će uspeti da odole prisutnoj politizaciji tek započetih krivičnih procedura koje još nisu stigle do podizanja optužnica. I, najzad, da li će brojni politički i državni funkcioneri shvatiti da svojim, skoro svakodnevnim izjašnjavanjem o toku i ishodu pokrenutih (i nepokrenutih) krivičnih postupaka, krše ustavna i zakonska načela o utvrđivanju krivične odgovornosti, čime objektivno, nezavisno od njihove namere, mogu da ugroze tužilačku samostalnost i sudsku nezavisnost, a time i puni legalitet pretkrivičnog i krivičnog postupka.
Na prvo pitanje odgovor je ovih dana dao ministar unutrašnjih poslova Srbije D. Mihajlović, rekavši da je zbog višemesečnog zakašnjenja u hapšenju šefa DB-a Srbije došlo do uništenja najvećeg dela dokumentacije ove službe, koja bi bila najpouzdaniji dokazni materijal za utvrđivanje krivične odgovornosti vrha bivšeg režima. Po svoj prilici, pred MUP-om, tužilaštvom, istražnim sudijama i sudskim većima je znatno duži i teži put do validnih dokaza, sa pretežnim osloncem na iskaze i priznanja pritvorenih lica i svedoka i na relativno oskudnu raspoloživu dokumetnaciju.
Na pitanje da li će sudovi i sudije u predstojećim, vrlo složenim krivičnih postupcima, uspeti da očuvaju svoju Ustavom garantovanu samostalnost i nezavisnost, moglo bi se, sa dosta pouzdanosti, reći da, ipak, hoće. Glavni argument za ovu tvrdnju je činjenica da su u pokrenutim postupcima angažovane istražne sudije (i tužioci) sa nespornim stručnim znanjem i dostojnošću za vršenje pravosudne funkcije. U prilog ovakvom stavu najubedljivije govori činjenica da su na čelo sudova došle vrlo stručne, iskusne i ugledne sudije, koje su proteklih godina javno ustale u odbranu sudske samostalnosti i nezavisnosti od grubih pritisaka despotskog režima S. Miloševića, Mire Marković i V. Šešelja. Sami vrh toga režima je te sudije, koje su obrazovale Društvo sudija Srbije kao strukovnu organizaciju za zaštitu sudske nezavisnosti, javno nazvao stranim agentima, plaćenicima i izdajnicima, a zatim ih protivustavno i protivzakonito razrešio sudijske funkcije. Njihovim nedavnim povratkom u sudove, odlukom nove Narodne skuštine Srbije, nova vlast je pokazala svoju privrženost pravnoj državi i sudskoj nezavisnosti, a pravosuđe i društvo dobili su čvrst oslonac i pouzdanu garanciju da će sudovi i sudije ubuduće biti vezani samo zakonom, a ne bilo kakvim i bilo čijim političkim interesima, direktivama i pritiscima.
A na pitanje da li će politički i državni funkcioneri u svojim svakodnevnim javnim istupima povodom predstojećih suđenja vrhu bivšeg režima u dovoljnoj meri poštovati nezavisnost pravosuđa, za sada se ne može odgovoriti sasvim potvrdno. To se automatski odnosi i na većinu javnih glasila, pogotovo onih koja su do juče bila servis bivšeg režima, koja nekritički prenose i komentarišu razne, često protivrečne i neproverene izjave državnih i partijskih funkcionera kojima se direktno zalazi u suverenu i zakonom zaštićenu sferu pravosudnih organa. Tako se osumnjičeni često faktički unapred proglašavaju za okrivljene, a okrivljeni za krive, ne poštujući sveto pravno pravilo da 'niko ne može biti smatran krivim za krivično delo dok to ne bude utvrđeno pravosnažnom odlukom suda' (čl. 27 Ustava SRJ i čl. 23 Ustava Srbije). A takve, prejudicirajuće, pa i neargumentovane, izjave političkih i državnih funkcionera dosta su česte: da S. Miloševića treba, odnosno ne treba izručiti Haškom tribunalu; da mu, za razliku od suđenja u Hagu, ovde preti smrtna kazna; da je R. Marković već priznao da je Milošević dao nalog za ubistva na Ibarskoj magistrali i sl. Takođe su, pre samog pritvaranja S. Miloševića, trojica najviših državnih funkcionera izvršne vlasti SRJ i Srbije, 31. marta 2001. godine (pre Miloševićevog hapšenja), umesto pravosudnih organa, potpisali neobičnu garanciju budućem pritvoreniku da krivični postupak pred Okružnim sudom u Beogradu nije pokrenut na zahtev Haškog tribunala, već zbog osnovane sumnje da je počinio 'domaća' krivična dela, a zatim slede konkretni članovi Krivičnog zakonika, da će tokom sudskog postupka imati neometanu komunikaciju sa svojom porodicom i sl. Iza toga su usledila krupna odstupanja od propisanog zatvorskog 'kućnog reda' u korist S. Miloševića. Sve to mu omogućava čak i da iz zatvora vodi kadrovsku i drugu politiku svoje stranke, preko žene kao kurira i poštonoše. O tome posebno svedoči izjava potpredsednika SPS-a B. Ivkovića ('Blic' 13.4.2001.) 'da je preksinoć do 2 sata bio uz Miloševića' (do 2 sata posle ponoći?!). A on se nalazi u pritvoru da ne bi uticao na svedoke!
Takođe je nedopustiv propust (ne zna se još čiji) da se lična žalba S. Miloševića na rešenje istražnog sudije o određivanju pritvora objavi u novinama! A u toj žalbi S. Milošević je, opovrgavajući da je počinio krivično delo zloupotrebe službenog položaja, faktički priznao mnogo teže krivično delo, koje čak može naneti velike štete i samoj državi. Ali, odavanje državne tajne nije učinio S. Milošević, jer je njegova žalba deo sudskih spisa, već onaj koji je omogućio objavljivanje njegove žalbe. Sve ove i razne druge izjave, kao i mitinzi SPS-JUL ispred zatvora, suda i Vlade Srbije na kojima se traži Miloševićevo puštanje iz zatvora, u najmanju ruku otežavaju rad pravosudnih organa. Stvara se i klima da će krivični postupci biti završeni u relativno kratkom roku. A to objektivno nije moguće jer su u razna krivična dela organizovanog i drugog kriminala istovremeno upleteni mngobrojni visoki zvaničnici bivšeg režima, za koje će tek biti pokrenut istražni postupak.
Posebno je nepoželjna pojava da se preko 'slučaja Milošević' takoreći neprekidno prepucavaju pojedini, najviši zvaničnici DOS-a zastupajući oprečna gledišta o tome gde će se Miloševiću suditi, da li će biti izručen Hagu, da li je njegovo pritvaranje bilo zakonito, da li je Vojska sve uradila po zakonu i sl, što nije njihova nadležnost. Time se pravosudnim organima čini medveđa usluga, jer se u javnosti stvara utisak da postoje suštinske dileme oko razloga i osnova za krivičnu odgovornost S. Miloševića, zatim da će S. Milošević odgovarati za neka relativno laka krivična dela. Zato bi političarima i pravosudni organi trebalo da javno stave do znanja da je nepoželjno i po sudsku nezavisnost štetno njihovo bilo kakvo konkretno izjašnjavanje o bilo čijoj krivičnoj odgovornosti. Ne sme se, naime, stvarati utisak da se od legalnih krivičnih procesa S. Miloševiću i njegovoj bratiji prave politički procesi, kao i politički kapital za ovu ili onu partiju ili njihove lidere. Zato, prepustimo u potpunosti suđenje sudovima i sudijama, njihovom profesionalnom znanju i ljudskoj savesti, da se ne bi ponovile greške svrgnutog režima.
