Izvor: Politika, 06.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sudbina prisilnih povratnika
Kada se Kadrija Mehmedović, pre dve godine, "dobrovoljno" vratio sa porodicom iz Nemačke u Srbiju, posle desetogodišnjeg boravka u toj zemlji, "jer su bile iscrpljene sve pravne mogućnosti da tamo dalje ostane", osetio je na sopstvenoj koži kako je teško ponovno uključivanje u sredinu iz koje je odavno otišao. Samo za prevod školskih svedočanstava, kako bi njegovo dete ovde nastavilo školovanje, morao je da da stotinu evra, a obnova ličnih dokumenata, čija je važnost bila istekla, bila >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je toliko komplikovana da je zbog toga morao da dođe iz Novog Pazara u Beograd.
Zato je odlučio da pomogne onima koje je zadesila ista sudbina i osnovao je u Novom Pazaru nevladinu organizaciju za pomoć povratnicima iz evropskih zemalja. Posla ima puno: od ukupnog broja onih koji dolaze nazad u Srbiju, više od polovine vraća se, kako tvrdi, u Sandžak. Tada oni imaju "status redovnog građanina, a ne znaju ni gde treba da idu ili šta da rade".
Mehmedovićeva priča samo je sažeta slika onoga s čime će se Srbija narednih godina sve češće suočavati, budući da je pre nekoliko dana potpisan jedinstveni sporazum o readmisiji, na osnovu kojeg će zemlje
Evropske unije vraćati sve naše državljane koji tamo borave bez urednih dokumenata.
Procenjuje se da će u zemlju biti vraćeno od 50.000 do 150.000 ljudi (podaci ni u samoj EU nisu sistematizovani, a ovo je procena Saveta Evrope). Iako će taj proces teći postepeno, na osnovu detaljnog proveravanja svake pojedinačne molbe, ipak se zna da će ta obaveza prihvata predstavljati znatan finansijski teret za ovu državu: među povratnicima biće veliki broj Roma, ali i drugih koji su, uglavnom, siromašni i kojima je po povratku u zemlju pomoć i te kako potrebna.
– Ugovori o readmisiji, pa i onaj koji je pre nekoliko dana Srbija potpisala sa EU, takvog su karaktera da nadležnost MUP-a, praktično, prestaje na aerodromu. Oni povratnike prihvate, utvrde njihov identitet i pogledaju putne listove i – od tada ti ljudi su slobodni da idu kuda hoće. Problem je u tome što oni vrlo često ne znaju gde treba da idu ili nemaju gde da idu – objašnjava nam i Vladimir Petronijević, koordinator u nevladinoj organizaciji Grupa 484, koja je, inače, iz evropskog fonda namenjenog migracionoj politici, dobila "značajna sredstva" za svoj projekat, kojima će biti pružana i pravna pomoć ljudima koji se vraćaju u zemlju, zatim, psihosocijalna pomoć, ali i organizovani kursevi jezika i data podrška pokretanju tzv. malog biznisa.
Evropska unija do sada nije, prema njegovim rečima, izdvajala značajnija sredstva za reintegraciju povratnika iz zemalja zapadne Evrope. S obzirom na to da je činjenica da jedinstveni sporazum o readmisiji ne ustanovljava obavezu EU da novčano podrži reintegraciju u ovdašnju sredinu, a da je to, u stvari, materija koja se rešava u razgovorima između Evropske komisije i naših državnih organa, Petronijević kaže:
– Vrlo je važno da naša država predoči Evropskoj uniji činjenicu da uspešna reintegracija povratnika u srpsko društvo nije mogućna bez finansijske podrške EU. A to, sa druge strane, znači da država mora da ima jasne programe reintegracije tih ljudi.
Ima porodica koje su vraćene iz evropskih zemalja prethodnih meseci, a smeštene su na opštini Palilula, koje su toliko siromašne da mi pokušavamo da pribavimo odeću i ogrev kako bi ovu zimu, naprosto, preživele – navodi Zorica Živojinović, takođe koordinator u ovoj nevladinoj organizaciji.
EU se "na određeni način obavezala" da će pomoći prilikom povratka tih ljudi u našu zemlju, odnosno prilikom njihove socijalne i ekonomske reintegracije, nezvanično saznajemo iz krugova bliskih Vladi Srbije. Uostalom, to je svojevremeno preneo i Zoran Martinović, član srpske delegacije u pregovorima o sporazumu o viznim olakšicama i readmisiji, navodeći da je EU ta finansijska sredstva obećala od iduće godine.
Istini za volju, ona to ne mora da čini, jer je svaka država obavezna da primi svoje državljane koji ilegalno borave na teritoriji drugih zemalja na svoju teritoriju.
– Ali, ako je neko godinama bio integrisan u zapadnoevropsko društvo i sada se prisilno vraća u sredinu u kojoj ne postoji sistemska podrška njegovom povratku, on će tražiti načine da se vrati tamo gde je dugo bio integrisan. Onda će se opet, kao iregularni migrant vratiti na teritoriju zemalja EU – poručuje Petronijević i naglašava da je ta vrsta "cirkularnih migracija", odnosno novog talasa neregularnih migracija, realna pretnja za EU. Zbog toga on smatra da će ona morati da pronađe određeno finansijsko rešenje za projekte reintegracije povratnika.
Činjenica je, međutim, da je ta pomoć do sada nerado pružana. Kako saznajemo, na osnovu bilateralnih sporazuma o readmisiji sa 15 zemalja EU, zaključivanim od 1996. godine do danas, evropske zemlje nisu želele da pruže pomoć za reintegraciju povratnika, izuzev Švajcarske, koja se jedina formalnopravno bila obavezala da će to činiti, onda Luksemburga i, donekle, Nemačke.
Švajcarska sredstva, dobijena u vreme SRJ, nisu, inače, odlazila neposredno, u ruke povratnika, ali su iskorišćena u sektoru socijalne zaštite, tako da su na posredan način odlazila i tim licima. Upućeni pamte i da je vlada Luksemburga imala jedan program koji je podrazumevao podizanje farmi i mlekara na severu Crne Gore i u Raškoj oblasti. Ali reč je o pojedinačnom programu, a ne o sistemskom pristupu.
[objavljeno: ]
