Izvor: Politika, 17.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Strepnja Srba iz enklava
Mi smo u mnogo goroj situaciji nego oni u Mitrovici, objašnjavaju Srbi koji žive južno od Ibra
Ne mogu da prodam zemlju, to ne mogu, kaže Miloš Kastratović iz Goraždevca, jednog od dva veća srpska sela preostala u Metohiji. „Imanje mi je pradeda otkupio od bega, nije na meni da ga prodam. Sin ako bude hteo... Neka radi šta hoće. Ja ne mogu. Srećom, mator sam se oženio, pa su mi deca mala”, teši se Kastratović kršeći ruke.
Do 1999. radio je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Pećkoj pivari, sada prima minimalac i obrađuje zemlju, onoliko koliko može. Do deset hektara koje je nekad navodnjavao ne može da dođe, ono što proizvede, kaže, ne može da proda. „Mi smo u mnogo goroj situaciji nego oni u Mitrovici”, ponavlja on reči mnogih Srba iz enklava južno od Ibra, koji strahuju da bi Albanci mogli njima da se osvete za to što im severni deo „države” izmiče kontroli.
Da ni većinsko stanovništvo južne pokrajine nije sasvim prihvatilo njen novi status pokazuje i letimičan pogled na zastave istaknute na kućama koje se – velike i nezavršene – neprekidno smenjuju putem od Podujeva ka Prištini. Prizor kao u Albaniji – tek na ponekoj vijori se „zvanični” plavo-žuti barjak sa obrisima Kosova i šest belih zvezdica, dok su na ostalima vlasnici istakli crvenu zastavu sa dvoglavim crnim orlom, a oni ambiciozniji i zastave Sjedinjenih Država, Velike Britanije, Nemačke, Francuske i Italije.
Miloš Kastratović i polovina kosovskih Srba koja živi u enklavama verovatno neće (još) biti na direktnom udaru – to Prištini ne odgovara u ovom trenutku dok traži podršku na svim stranama sveta, ali će institucionalni pritisak na njih porasti. O tome svedoči i natpis na tabli na prelazu kod Merdara, onoj koju je Hašim Tači svečano „pustio u rad” pre deset dana. Na engleskom na njoj piše „Republic of Kosovo”, a na srpskom, latinicom, „Republika Kosova”. Za međunarodne zvaničnike Kosovo, za Srbe Kosova. Ko je pomenuo građane drugog reda?
Ni Stojan Sekulić, direktor Kliničko-bolničkog centra Priština, izmeštenog u Gračanicu, nije siguran kako će se izboriti sa takvim pritiskom. Tek posle nekoliko dana pregovora, vlasti u Prištini pustile su lekove namenjene njegovim bolnicama sa carinskog punkta u južnom delu Kosovske Mitrovice. „Traže da pošaljemo dopis njihovom ministarstvu zdravlja i agenciji za lekove, ali to bi značilo da priznajemo tu državu. Ne znam kako će to biti rešeno”, priznaje Sekulić naglašavajući da je prošle godine u Gračanici deset odsto operativnih zahvata i porođaja izvedeno nad albanskim pacijentima.
U Osojanu, najvećem povratničkom selu u Metohiji, živi više od trista ljudi. I škola je puna. Pored škole građevinske mašine, pravi se igralište. Oko škole ograda. Kažu koštala je 7.000 evra. Ne izgleda tako. S druge strane puta grade se nove kuće. Za povratnike. Selo izgleda živo, ali ima i onih koji nisu zadovoljni. „Ovde se daju pare, a meni koji živim gore u brdu bez puta ne daju ništa. Sad će da naprave kuće ovima što imaju stanove po Beogradu”, žali se jedan meštanin, kome se odmah priključuju i drugi govoreći o korupciji i potkradanju državnog novca.
I dok se u Osojanu grade kuće, kosovski Albanci grade auto-perionice, kojih sada ima mnogo više nego benzinskih pumpi – onih koje su u mnogim međunarodnim izveštajima opisane kao paravani za pranje novca. Nijedna perionica nema mašine, kola se peru ručno, a zbog blatnjavih puteva mušterija i pored velike ponude radnji uvek ima. Na glavnim putevima mogu se videti i automobili sa tablicama iz centralne Srbije, pa i poneki kamion sa robom. U noći između petka i subote, na prelazu Merdare desetak kamiona čekalo je da uđe u pokrajinu. Uglavnom novopazarskih registracija.
Vladimir Radomirović
[objavljeno: 18/03/2008.]
