Izvor: Politika, 04.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stranke u tranziciji
Miloševićeva smrt i Šešeljev odlazak u Hag i štrajk glađu ponovo aktuelizovali pitanje unutrašnje transformacije SPS-a i SRS-a
Tačno šest godina od izbora na kojima je Demokratska opozicija Srbije do nogu potukla radikale i socijaliste, i naravno JUL, i u srpski parlament ušla sa 176 mandata, takozvane stranke bivšeg režima nalaze se na nekoj vrsti prekretnice na svom putu. Mesec i po dana uoči parlamentarnih izbora zakazanih za 21. januar, Srpska radikalna stranka >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i Socijalistička partija Srbije se suočavaju sa iskušenjima koja će ih ili ojačati, ili znatnije oslabiti – radikali se, kako tvrde, bore za život svog lidera Vojislava Šešelja, koji u pritvoru Haškog tribunala štrajkuje glađu (danas je već 24. dan), a socijalisti pokušavaju, izborom novog predsednika stranke da povrate makar delić moći koju su imali devedesetih godina prošlog veka na čelu sa Slobodanom Miloševićem.
Đorđe Vukadinović, urednik časopisa "Nova srpska politička misao", ocenjuje da su SRS i SPS zapravo stranke u tranziciji – od pune marginalizacije, pa i kriminalizacije, ka potpunoj normalizaciji i legitimizaciji svoje političke egzistencije.
Politički analitičar Vladimir Goati rekao je prošle nedelje u izjavi za Tanjug da su se ključne promene u stranačkom životu Srbije desile posle oktobra 2000. godine, kada je nastala podela na dva bloka stranaka – na pobednike i gubitnike. U bloku gubitnika, prema njegovim rečima, SRS se profilisala kao velika stranka. Kako je naveo, radikali su "usisali" manje stranke, kao i veliki deo glasača SPS-a, koja se od najjače političke političke partije Srbije 90-ih godina, pretvorila u stranku koja na izborima osvaja otprilike sedam odsto glasova.
Toliko su socijalisti osvojili na poslednjim parlamentarnim izborima, decembra 2003. godine (22 mandata), a sada se, kako procenjuju neki analitičari, može dogoditi i da ne preskoče cenzus. Na prvim parlamentarnim izborima 1990. godine SPS je imala podršku 77, 6 odsto građana (194 mandata u parlamentu), da bi na prvim parlamentarnim izborima posle petooktobarskih promena (decembra 2000) osvojila oko 13 procenata podrške i dobila 37 mandata u Skupštini Srbije.
SRS je prvi put izašla na izbore 1992. godine, kada je osvojila 73 mandata, a na izborima 2000. godine imala je podršku oko 8,5 procenata biračkog tela i dobila 23 poslanička mesta. Na izborima 2003. godine, međutim, bila je najjača stranka sa podrškom više od milion birača i osvojila 82 poslanička mesta (ali je ostala u opozicionom statusu).
Đorđe Vukadinović ocenjuje da su socijalisti i radikali posle 5. oktobra 2000. godine funkcionisali kao neka vrsta političkih aktera drugog reda, iako ih niko formalno nije zabranjivao, niti progonio. Tek u poslednjih nekoliko godina, za vreme mandata vlade Vojislava Koštunice, oni su, navodi Vukadinović, donekle legitimizovani na političkoj sceni, iako to, kako dodaje, nije uvek nailazilo na dovoljno razumevanje javnosti, čiji jedan deo ima i te kako interesa da gotovo polovinu političke scene drži u nekoj vrsti političke izolacije i sankcija.
"Jesu oni mogli da izlaze na izbore, ali od 5. oktobra je njihov status na političkoj sceni bio nekako na ivici kriminalizacije. Više su tolerisani kao još neotklonjeni i nelustrirani ostatak prošlosti, nego što su bili prihvatani i priznati kao politički akteri koji se mogu kritikovati ili hvaliti, prema kojima se može odnositi kao prema svima drugima", smatra Vukadinović.
Miloševićeva smrt i Šešeljev odlazak u Hag i štrajk glađu, sada su, kako dodaje, nekako ponovo aktuelizovali pitanje unutrašnje transformacije "petooktobarskih gubitnika".
– Dok je Milošević bio živ, i dok Šešelj nije zapao u ovo sadašnje stanje, i SPS i SRS su nekako po inerciji funkcionisali, poluskrajnuti, poluaktivni, sa unutrašnjim trzavicama, koje su nekako držane po strani i pod tepihom. Sada to više neće moći. Moraće sami da odgovore na pitanje kuda dalje, bez obzira na ishod Šešeljevog štrajka glađu, ili ishod kongresa socijalista – ocenjuje Vukadinović.
Prema njegovim rečima, u ovome postoji dvostruki problem – kako unutar ovih stranaka, u kojima postoji zbunjenost oko toga kojim putem i kako dalje, tako i čitave srpske javnosti o tome kakav stav zauzeti prema ovim strankama. Pitanje budućnosti socijalista i radikala jeste – koliko insistirati na temeljima i principima iz politike devedesetih godina, odnosno, koliko se pokušavati prilagoditi vremenu, a ne izgubiti identitet i ono zbog čega imaju podršku koju imaju, pogotovo radikali. "To jeste kvadratura kruga, ali u politici se to i dešava i rešava, povremeno uspešno, povremeno ne. Dakle, da zadržite kontinuitet, identitet i pre svega birače, a istovremeno se prilagodite okolnostima, novim temama i izazovima", ukazuje Đorđe Vukadinović.
Vladimir Goati je u izjavi Tanjugu ukazao i na to da se pojavio trend prelaska glasača SPS u tabor radikala i da je to "strateško" glasanje, jer ljudi glasaju za opciju koja će ući u parlament, ne želeći da rizikuju svoje glasove. On je napomenuo da SPS ima i jedan broj stalnih partijski identifikovanih pristalica, koji čitav život glasaju za tu stranku, ali da se taj broj smanjuje "snagom života".
Kada je reč o gotovo zaboravljenom trećem članu grupe petooktobarskih gubitnika – Jugoslovenskoj levici, ona je "živnula" kao i pred poslednje izbore 2003. godine, kada je osvojila 0,1 procenat glasova (2000. godine imala je 0,4 odsto podrške). Sada želi ili savez sa socijalistima (što oni ne žele) ili da im se uvaži status stranke jugoslovenske manjine. Đorđe Vukadinović smatra da je samostalna egzistencija JUL-a zapečaćena još 2000. godine, a moglo bi se reći, dodaje on, da zapravo nikad i nije bila moguća bez parazitiranja na telu SPS-a. JUL, prema njegovim rečima, može biti samo neki rukavac ili frakcija unutar SPS-a ili nečega što će od SPS-a nastati.
B. Baković
[objavljeno: 04.12.2006.]
