Izvor: Večernje novosti, 01.Jan.2019, 17:16   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Stefana Miladinović: Deo sam države u koju verujem

Najveća i privatna i profesionalna novogodišnja želja mi je da mi svaka daljina bude tu, kraj mene. Poraz ne postoji. Postoje izazovi. Sreća, u svačijem životu, jeste život sam, a sve ostalo, sami stvaramo SVE njene ingerencije možete pronaći na portalu Narodne skupštine ili političke partije čiji je član. Ono što tamo nećete naći je lični profil ove žene, koja, u Parlamentu, zna da odabere pravu nijasnu sive. U životu, pravu nijansu srca. I tempo njegovog >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << ubrzanja, kada je profesija u pitanju. Taj lični profil, u mnogo čemu, čini i portret. Stav. Karakter. Izbor. Reč. Ideju. Život. Sopstvene vrednosti. Emociju. I još mnogo toga. Ne priznaje termin „obična žena“, i zna kako se vodi politika na visokim potpeticama. Za nju poraz ne postoji, bori se oštro, i ne stidi se suza. Kada je upoznate, veruje da ćete joj verovati. Ono što je sigurno je da je ona tu, čak i kad se prave da je ne vide. Njeno ime je Stefana Miladinović. Narodni poslanik. „Neobična žena“. * Politika je izbor, izazov ili interes? I na koje i još treba staviti tačku? Uvek je izbor, podstaknut izazovom da se nešto postigne u opštem interesu. Ako ste dovoljno pametni, jasno vam je da je opšti interes, uvek, i vaš pojedinačni. Dakle, sva tri „i” su povezana i ne mogu jedno bez drugog. A treba im dodati, da sve bude još zanimljivije, i “i” kao inspiraciju, i “i” kao inovativnost. Tek tada je priča kompletna. * U današnjoj Srbiji, žena na političkoj sceni je lepa figura na visokim štiklama ili ravnopravna figura na visokim položajima? Pitanje potpetica je pitanje stila, a ne moći, mada, u stilu je, često, i moć. Žene u politici, danas, su na mnogo višem položaju nego što su bile pre samo deceniju ili dve. I to zbog težine onoga što, stojeći na štiklama, izgovaramo. Retko nas, doduše, čuju, i u tome je sva naša neravnopravnost. Ali, i to će proći, pošto ćemo se, ako bude potrebno, popeti i na štule. * Borba za ravnopravnost podrazumeva „hladna“ ili „vatrena“ oružja? Podrazumeva, da citiram osnivača “Čeke”, Feliksa Edmundoviča Đeržinskog, “čiste ruke, hladnu glavu i vruće srce”. I podrazumeva da te tri komponente stvore ideju, a da iz nje proizađe rezultat. To zahteva strpljenje i onu tipičnu žensku moć, da prepoznaš momenat za plasiranje ideje. Sposobnost da nekoga u nju ubedimo i znanje da je realizujemo, odavno već posedujemo. Samo je potrebno da se setimo svih svojih veština. I radimo na tome. Sve više. Čistim rukama, hladnom glavom i vrućim srcem. * „Kvota“ je magična ili reč koja se ne izgovara? Kvota je mera spremnosti muškog dela društva da priznaju da su, bez nas, slabiji pol, i jedina šteta u tome je činjenica da su na tu meru naterani, sopstvenom nesposobnošću da shvate sve što je odavno trebalo da shvate. Istovremeno, kvota je i prilika da žene, u Parlamentu, i na svakom drugom mestu, dokažu da nisu puki procenat i da razumeju politiku mnogo više nego što politika razume njih. Statistika, u Parlamentu, pokazuje da smo tu šansu iskoristile. Za početak je dovoljno. Za onu vrstu zadovoljstva koje proizilazi iz odgovora na teško pitanje - zašto smo sve svoje vreme posvetile politici i Skupštini. Pa, zato što nam dobro ide. * „Forum žena“ i „Ženska parlamentarna mreža“ su zvučna imena feminističke ideologije, ili je to samo zabluda? Zabluda je svaka primisao o tome da žene nešto rade zaludno, a najveća zabluda je da svaku žensku aktivnost karakterišete kao “ženska posla”. Margaret Tačer je najbolje formulisala razliku između nas i muškog dela populacije, i to čuvenom rečenicom: “Ako hoćeš nešto da se kaže, pitaj muškarca, ako hoćeš da se nešto uradi, zovi ženu”. Više od toga, za objašnjenje razloga postojanja stranačkih foruma i ženskih parlamentranih mreža, nije potrebno. Manje od toga, možete da vidite u svakom izbornom ciklusu, u rezultatima onih koji ne zaborave da pozovu žene da odrade posao. Problem je samo što te žene, kojih se sete, i koje sve odrade, često nemaju istu nagradu za svoj trud, kao i one koje je muška zaboravnost lišila prilike da rade. I jedne i druge dobiju - ništa. * Kojim imenom se naziva moć žene u politici i koliki je, zaista, njen uticaj na političku moć muškaraca? Nema ime. Zato što je se muškarci plaše. Zbog toga i pokušavaju da je skrajnu i učine nevidljivom. I ne ide im. Rušimo predrasude, pokazujemo koliko znamo, “bijemo” argumentima. Zbog svega toga, ne bih ja nas potcenjivala. Čak i kada se prave da nas ne vide. * U političkom životu naše zemlje je najpametnije biti „čelična lejdi“, „Gospođa Ministarka“ ili nešto treće? Biti svoj. Uverena sam da dolazi novo doba i neka nova “legura”, za 21. vek. * Politika u Srbiji je uvek crna? Ili je u njoj sve crno - belo? Ili, ipak, previše sivo? Erika Leonard Džejms je odavno dokazala da siva može da ima pedeset nijansi. One najsvetlije, i to se vidi i u našem Parlamentu, stvaraju žene. A svetle boje su boje efikasnosti. I ima ih sve više, baš zato što je sve više snažnih i vrednih žena, na najvišim funkcijama u ovoj zemlji. * Zašto ne verujemo političarima, a kojim političarima vi verujete? Plašim se da je to pitanje za vašu profesiju, a ne za moju. Stiv Tešić, veliki novinar, pisac, dobitnik “Oskara” za scenario, rekao je svojevremeno, kako je u novinarstvu naučio samo jednu stvar - da je krivac kojeg upoznaš, uvek manje kriv od onog kojeg ne poznaješ. Da li nas stvarno poznajete? Da li ste nas upoznali? Ili ste izmaštali da su sve političke elite loše, da je politika nečasna i da se sve može rešiti čarobnim štapićem, samo još da nađemo pravog čarobnjaka. U politici ne postoji instant napitak, pa svako ko ga popije odjednom zna odgovore na sva pitanja. Mediji su to uradili, prateći modu te instant politike, čudotvoraca i lidera, koji se prave na Tviteru, zaboravljajući, pritom, da samo ozbiljne političke organizacije, sa programom, planom, idejom i infrastrukturom, mogu da sprovedu sve one promene koje su potrebne svakom društvu. I samo takve organizacije mogu da prežive promene, i da se same promene, pojedinci to ne mogu. I to je otprilike to. Uz jedan dodatak - ja sam Stefana Miladinović, žena, socijalista, poslanik, deo organizma, celine, države, u koju verujem. I kada me upoznate, verovaćete i vi. U sve navedeno. * Politički aktivizam je istina ili privid istine? Istina je uvek istina, sve dok se ne dokaže da je privid. Drugim rečima, svaki aktivizam, pa i politički, dok ima rezultate, istina je. Pogotovo onaj koji nam pokazuje da je demokratija moguća samo kada je personalna, i kada smo svi u nju uključeni, tako što bar pokušavamo, svakodnevno, da menjamo sve što treba menjati. I da samo od nas zavisi da li ćemo da živimo u mutnoj bari, ili u okeanu mogućnosti. Ja biram ovo drugo. I uverena sam da nisam jedina. * U vašem poslu se emocije isključuju srcem ili na neki drugi način? Plašim se da bi srce koje isključuje emocije prvo moralo samo da bude isključeno, a to nikako nije dobro. Baš kao što nije dobar ni jedan posao koji se radi bez srca. I bez njegovog ubrzanja. Samo nas to čini boljim. Sve ostalo je stajanje u mestu. I prestanak svakog rada. * Suze zbog politike su OK ili, ipak, žena ne sme da ih pokaže? Suze su uvek OK, a žena koja ne sme da ih pokaže, ne bi bila žena. Bila bi muškarac, u njegovoj najlošijoj verziji, onoj koja misli da snaga leži u tome da se praviš da ti ni do čega nije stalo. Srećom, takve žene ne poznajem. Znam samo one kojima je stalo. I koje to i pokažu. Ako treba, i suzama. * Šta je vaše primarno pravilo u karijeri, a šta, dosadašnji, najveći poraz? Poraz ne postoji. Postoje izazovi, jednačine koje rešavamo na tom putu radeći na sebi i ne odstupajući od ličnih vrednosti. To je jedino pravilo, da bih i sebe mogla sutra da pogledam u oči, baš kao i sve druge. * Koje još ciljeve želite da ostvarite, pa ih možemo smatrati novogodišnjom željom, kako u profesiji, tako i privatno? Želim da ostvarujem. Da putujem, sa Kavafijevim pravilom, da je mnogo zanimljivije tražiti Itaku, nego je naći. Kada to usvojiš, shvatiš da ništa nije daleko. Upravo suprotno, blizu je, samo treba da posegneš. To mi je najveća i privatna i profesionalna novogodišnja želja. Da mi svaka daljina bude tu, kraj mene. I da samo od mene zavisi da li ću da pružim ruku, i dohvatim je. * Koliko je politika zastupljena u vašem privatnom životu ili je, ponekad, možda, nezvani gost kome se ne obradujete? Politika je moja najduža veza. Od svoje osamnaeste godine sam u SPS-u, to je pola mog života. I još sam joj verna. I ona meni. Zato što znamo šta jedna od druge možemo da očekujemo. Nema iznenađenja. Sve sam, samo ne jednostavna, pa zato i nemam potrebu da bilo kome zatvaram vrata. Mnogo više to meni rade, valjda se plaše moje nejednostavnosti i činjenice da mi je politika deo identiteta, pa bez nje, nigde i neću. Sve ostalo je pitanje vremena, ne odnosa i želja. I toga do koliko sati radi moje omiljeno mesto, koje neću da otkrijem, da bi ostalo omiljeno. Reći ću samo - Perica. Oni koji znaju, i treba da znaju. Ostali, stoj! * Šta najviše zamerate sebi, pre svega kao obična žena? Ne znam da li to treba sebi da zamerim, ili vama, ali me prilično iznervira kada čujem to “obična žena”. Ko je to smislio? Gde to ima? Žena, pa obična. Izvinite, ali to ne postoji. Okruženje nam mnogo toga zamera, zamislite još da same sebi nešto zameramo. * Kažete da je politika deo vašeg identiteta. Da li od nje zavisi i vaša sreća ili, ipak, nije time uslovljena? Sreća, u svačijem životu, jeste život sam, a sve ostalo, sami stvaramo, kako ko zna i može. Problem je samo što ljudi često zaborave da su dobili na najvećoj mogućoj lutriji, onog trena kada su se rodili, i, uprkos tome, misle da neko treba da im još nešto da. Kao u onom vicu, kada čovek moli Boga da dobije na “Loto”- u, a ovaj mu kaže: “Pa kupi loz!” Mi smo svoj loz dobili. Sve ostalo je na nama. I sreća. I profesija. I njihov spoj.

Nastavak na Večernje novosti...