Izvor: Blic, 30.Dec.2008, 06:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Štednja kao moda u 2009.
Učvrstiti koncept odgovorne vlasti:
Saša Janković
Zaštitniku građana obratilo se svojevremeno jedno udruženje građana, tražeći da troškove izdavanja novih pasoša ne snose građani, već država iz svog budžeta. Ta inicijativa primer je za široko rasprostranjeni manjak poimanja o tome da država nema „svoje" novce, već da uvek raspolaže našim, te da je plaćanje „iz budžeta" uvek plaćanje iz novčanika koji pune građani. Ne nedostaje samo građanima >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << to saznanje - kada je ombudsman Vladi predložio da uvede pisane kriterijume za korišćenje službenih automobila, jedan od korisnika istih ga je nezvanično pitao: „Kakve veze korišćenje službenih automobila ima sa pravima građana?"
Formiranje svesti o tome da državno, odnosno javno nije isto što i „ničije" i stvaranje mehanizama za sprovođenje te svesti u realnost bitni su elementi suštinske demokratizacije odnosa vlasti i građana u Srbiji. Preispitivanje visina plata i naknada u javnim preduzećima, bilo da je od političke elite bilo iznuđeno ili ne, korak je koji treba iskoristiti za učvršćivanje koncepta odgovornosti javne vlasti.
Izazov u tom poslu biće i kako se odupreti populizmu i demagogiji koji na samom početku prete da ugroze svaku vrednu ideju i, naravno, ne dozvoliti da se ostane samo na javnim preduzećima. A da smo na samom početku, govori i činjenica da je ministar državne uprave i lokalne samouprave Milan Marković, koji je pitanje plata u javnim preduzećima nakon burne reakcije javnosti sada pokrenuo pred Vladom, istu stvar bezuspešno pokušao pre samo godinu dana.
Visina državne plate u Srbiji nije odraz odgovornosti i ovlašćenja u sistemu javne vlasti, koji inače boluje od nekonzistentnosti i liči na grad u kome je poštovanje urbanističkog plana stvar dobre volje. Mesto organa u državnom sistemu određuje pre neformalna „moć" njegovih rukovodioca, nego položaj, odgovornosti i ovlašćenja koja po Ustavu i zakonu institucija ima. To se vidi i po državnim protokolima, koji čak ni preseans liste više nemaju, ili za njih ne mare. Po visini plate funkcionera, baš kao ni po redu u kome ona ili on stoje prilikom državnih svečanosti, vi nikako ne možete zaključiti gde je njihovo mesto u Ustavom i zakonima ustanovljenoj državnoj hijerarhiji.
Među bitnim kriterijumima koji bi trebalo da opredeljuju zaradu svakog u javnom sektoru jesu odgovornost i zahtevnost posla, procedura izbora koja garantuje lični integritet, prateća ograničenja i zabrane, potrebna stručnost, specifični uslovi rada i života, uporedna praksa. Teško da bi po ovim kriterijumima iko u javnom sektoru trebalo da ima platu veću od plate najviših državnih funkcionera. Činjenica da je ipak bilo drugačije iznenađenje je samo za neupućene.
U Srbiji je, ako ste na funkciji, popularno imati relativno nisku platu. Jedan od razloga za to je što nema načina da se proveri da li se ona dopunjava iz partijske ili neke druge kase, u koju se istovremeno uliva deo nečije bezobrazno visoke zarade na mestu koje „ne bode oči", kao što su to donedavno bila javna preduzeća. Nema čak ni garancija da su podaci o visini zarada u tim preduzećima, agencijama i sl. koje ovih dana dobijamo zahvaljujući Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, zaista i tačni!
Velike su šanse da onaj ko kaže da mu je za odgovornost i obaveze koje ima plata u državnom sektoru velika, pa makar ona bila i u rangu trenutno najvećih, ima dodatni izvor prihoda. Ali dostupnost izvoru takvih „rezervnih" primanja ipak ne bi smela biti uslov za vršenje državne funkcije. Otuda treba biti vrlo skeptičan prema idejama poput jedne koju sam nedavno čuo, a to je da se najviši državni funkcioneri i drugi rukovodioci u vremenu krize odreknu plata, tj. rade za simbolične pare.
Plate u državi znatno su manje nego u ostatku javnog sektora. Čemu bi vodilo smanjivanje plata zaposlenima u državnoj upravi, o čemu se takođe spekuliše? Da li nam je cilj mnoštvo slabo plaćenih birokrata koji rešavaju bezoblične „predmete", trudeći se da to čine lošije nego što su (pot)plaćeni, ili hoćemo da se ostvarivanjem naših prava i utvrđivanjem obaveza bave stručni i motivisani ljudi koji razmišljaju o pravilnoj primeni propisa, dok savremena informatika pribavlja potrebne podatke u posedu države? Ključ za dobru upravu su racionalan, ekonomski održiv, uređen sistem, lična odgovornost na svim nivoima, stručnost, motivacija i elektronsko poslovanje, odnosno uprava. Sve je jeftinije nego glomazna birokratija na koju su građani ogorčeni.
Građani bi, po pravilu, svoja prava i interese više trebalo da čuvaju od onih koji su spremni javni posao raditi iz „dobročinstva", nego od onih koji su za svoj rad javno i pošteno plaćeni. Nadajmo se da će novi zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije dati jače mehanizme zaštite od zloupotreba, a da će etički kodeks državnih funkcionera, čiji je prvi radni tekst pripremljen i čeka priliku za raspravu, ponuditi javnom mnjenju čvršće putokaze za ocenjivanje etičnosti i moralnosti postupaka javnih poslenika nego što to čine politički demagozi.
