Izvor: Politika, 29.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta je Velja Ilić naučio od majke Nenada Čanka
Marko Jakšić i Vladan Batić, nekada partijske kolege, danas poslanici vladajuće Demokratske stranke Srbije i opozicione Liberalno-demokratske partije, posle nedavnog sukoba u skupštini Srbije najverovatnije neko vreme neće govoriti. Ali u višestranačkoj Srbiji to nije vest još od kada su se početkom devedesetih posvađali kumovi Vuk Drašković i Vojislav Šešelj. Uostalom, ima i novijih i drastičnijih primera. Nekadašnji saborci iz petooktobarske revolucije Velimir Ilić i Nenad Čanak >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << stigli su dotle da jedan drugom prete zatvorom.
"Ne verujem da će Ilić da se kandiduje za predsednika republike, jer ako ne bude ministar može da se kandiduje samo za dugogodišnjeg robijaša", izjavio je pre nekoliko dana Nenad Čanak, predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine.
Ilić, sada ministar za infrastrukturu, odgovorio je da bi policija morala da se pozabavi separatističkim poduhvatima svog nekadašnjeg "prijatelja" i "brata" Čanka.
Politika pokvari i najbolja prijateljstva, ali i spoji nemoguće. Ponekad su loši odnosi samo predstava za publiku, baš kao što se i neki političari osmehuju jedni drugima samo kad su uključene kamere. Poznato je da su mnogi poslanici neprijatelji samo za skupštinskom govornicom. Izvan skupštine interesi ih spajaju. Neki će posle oštre rasprave zajedno otići na ručak, ali neki i pored zajedničkih interesa, neće zajedno ni kafu popiti.
Ilićev sukob sa, na primer, Draganom Đilasom, iz Demokratske stranke, ne spada u isti koš kao onaj sa Čankom. Sa Čankom je on "rujno vino pio", sa Đilasom – nikada. Sa ovim drugim se tako prepirao u TV duelu, da su mediji ocenili da je umalo došlo do fizičkog obračuna. Pljuštale su takve uzajamne optužbe da se činilo da javni tužilac neće imati kud, nego da pokrene istragu. I ništa. Zbog viših ciljeva (formiranja vlade) Ilić i Đilas su se nekako pomirili. Nisu postali prijatelji, ali sarađuju. Ni nekadašnji prijatelji i članovi iste ekspertske grupe G17 plus Božidar Đelić i Mlađan Dinkić, koji su se takođe pre nekoliko godina ozbiljno posvađali pred televizijskim kamerama, nisu obnovili prijateljstvo, ali jesu saradnju. U istoj vladi.
S druge strane, ne čini se da je trenutno na vidiku neki viši cilj zbog kojeg bi Ilić i Bojan Kostreš, predsednik Skupštine Vojvodine, mogli da izglade odnose posle nedavnog oštrog televizijskog duela, koji je počeo pričom o ugovoru o koncesiji za autoput Horgoš–Požega, a završio se razmenom "komplimenata" tipa: "narkoman", "izdajnik", "budala" i "lopov". Ilić i Kostreš posle emisije rastali su se bez reči. Ipak, u srpskoj politici nikada ne treba reći nikad, jer neprijateljstva ponekad traju samo do novih izbora i novog rasporeda snaga u skupštini.
Ilić otkriva da je Čanka nedavno sreo na ulici. "Zagrlio me i rekao – burazeru sve je u redu. Posle je u nekoj televizijskoj emisiji opet loše govorio o meni. Ne razumem ljude koji se tako ponašaju. Ali, to je tako", kaže Ilić za "Politiku".
Ilić se nije družio ni sa Đilasom, ni sa Kostrešom, ali sa Čankom jeste. Šta se to dogodilo da jedan drugog više ne nazivaju bratom?
"Nenad Čanak i Vladan Batić stalno tako nešto izjavljuju o meni. Ne mogu da razumem da toliko mrze Vojislava Koštunicu. Jer, posle mog zbližavanja sa njim dolazi do ovakvih njihovih izjava o meni", kaže Velimir Ilić.
– Koalicije su sastavni deo posla. A oni izlaze u medije sa svakakvim izjavama, i koče razvojne projekte bez ikakvog pravog razloga. Stalno kritikuju. Ne mogu ni da shvatim takav način rezonovanja u vezi sa koncesijama. Oni misle da je tu puno kriminalnih radnji, ali kada su proučili materijal videli su da toga nema – objašnjava Ilić.
"Bilo je mnogo primedbi i na moju fakultetsku diplomu i magistraturu. Pa Čankova mama mi je predavala na univerzitetu. Bio sam dobar đak. Kada sam magistrirao na kragujevačkom Univerzitetu (na Tehničkom fakultetu u Čačku – prim. a.) prisustvovali su novinari. Dobio sam mnoge nagrade i ovde i u svetu. To su napadi radi napada. Nije mi to jasno", kaže Ilić.
Ilić kaže da se on nikada nije ni sa kim razišao. "Oni su mene pitali što sam sa Vojom. A ja nikada nisam pitao Batića, koji je ravnogorac, zašto je sa Čedom".
Nenad Čanak kaže da se između njega i Ilića nije desilo ništa privatno. "Privatno imam iste simpatije. Bili smo na istom poslu 2000. godine. Tada nije bio opterećen izvršnom vlašću. Ali, već u septembru-oktobru te godine, odmah posle izbora, ljudi koji su učestvovali u 5. oktobru podelili su se na one koji su za promene sistema i one koji su za personalne promene. Ja sam bio u prvoj grupi, on u drugoj. Tu je došlo do razlaza", kaže Čanak napominjući da je Koštunica svoj položaj iskoristio da ponudi utočište onima koji su bili poraženi.
Čanak kaže i da sve što je rekao Iliću u vezi sa školom bila šala. Ali, da nema šale oko koncesija za autoput, jer je to "apsolutno netransparentno upravljanje tuđim parama".
Milan St. Protić, istoričar i učesnik u petooktobarskim dešavanjima, kaže da je politika borba za vlast, a vlast je najveći porok koji menja ljude. "Prijateljstva u politici nisu prava, pogotovo ako su stvarana dok su akteri bili na vlasti. Primer za to su Cezar i Brut. Dok smo bili uličarska opozicija, daleko od vlasti, odnosi su bili prijateljski, ali kako su moći postajale veće, dolazilo je do sukoba zbog sujete i ambicija."
Protić kaže da je u politici nemoguće izgraditi prava prijateljstva. "Propadaju čak i prijateljstva koja su stvorena pre političke karijere, jer je politika bolest od koje ljudi obolevaju. Neke političare ne mogu da prepoznam, a retki su oni koje virus vlasti nije zarazio, pa ostanu srdačni. Jer, vodi se stalna bitka ko je prošao bolje i ko je na boljem položaju. Posle 5. oktobra nastala je groznica kod nekih da li će ostati bez položaja, a kod nekih su ambicije bile enormno velike".
Protić priznaje da je primetio da se i sam menjao dok je bio na vlasti. "Olakšali su mi kad su me smenili. Intimno želeo sam priliku da se ratosiljam toga i da budem onaj čovek s kojim sam mogao da živim. Osećaj da vladate nad drugim ljudima je neverovatno zavodljiv, pa sam se sam osećao skoro kao bivši narkoman. Okolina primećuje vaše ponašanje, jer otkazujete druženja i izvinjavate se". Vlastoljubivost nije naša specifičnost. Poznati su sukobi Karamanlisa i Papandreua u Grčkoj, a kod nas Nikole Pašića i Stojana Protića koji su se razišli posle 40 godina, kao i Karađorđa i Obrenovića što se završilo smrću jednog aktera. Segolen Roajal, kandidat za predsednika Francuske se rastala od muža sa kojim ima četvoro dece, a sukob je eskalirao čak dotle da više ne mogu da budu ni u istoj partiji. Potreba za ličnom afirmacijom i ostvarenje samog sebe kroz ogledalo dovode i do raskida najvećih prijateljstava."
Bilo bi, međutim, pogrešno zaključiti da bivši prijatelji postaju neprijatelji kada dođu na vlast. Istorija opozicionih partija za vladavine Slobodana Miloševića prepuna je raskida prijateljstava, koji su često dovodili i do stvaranja novih partija.
[objavljeno: ]
