Izvor: S media, 07.Dec.2010, 00:54 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srpskom pšenicom upravljaju karteli
Galetin: Dva-tri velika dilera kreiraju tržište * Matić: Država nema kontrolne mehanizme u bitnim segmentima tržišta
Visoka cena srpske pšenice posledica je narušenih bilansnih odnosa te robe u svetu, ali delimično i prećutnih ili tajnih kartelskih dogovora i špekulativnih radnji velikih trgovinskih kuća, u čijem posedu se nalazi gotovo celokupan ovogodišnji rod, tvrde stručnjaci. S druge strane, veliki broj malih mlinova i zanatskih pekara sa oko 80 odsto proizvodnje >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << rade u sivoj zoni i oni mogu da podnesu visoku cenu sirovine dok ceh plaćaju industrijski prerađivači koji su prinuđeni da uredno izmiruju sve obaveze. Najveći krivac ipak je država, koja ne koristi svoje mehanizme da bi sprečila stvaranje monopola niti za suzbijanje sive ekonomije.
Prema podacima s kraja prošle nedelje, na Novosadskoj produktnoj berzi tona srpske pšenice vredela je 233,11 evra, na berzi u Parizu plaćalo se 233,75 evra za tonu, u Budimpešti 222,51 evra, a na berzi u Čikagu 196,91. Međutim, berze u okruženju i u svetu raspolažu boljim paritetima jer je roba fizički locirana u lukama iz kojih se vrši dalji transport dok kupci našeg žita moraju da uračunaju i manupulativne troškove koji berzansku cenu dodatno uvećavaju za pet do 10 odsto.
Cena žita ove godine generalno je viša nego ranijih sezona zbog loših klimatskih uslova koji su ove godine pogodili gotovo sve velike proizvođače. primera radi, u Evropi, koja je prošle godine požnjela 680 miliona tona, letos je u silose spakovano oko 640 miliona, a najveći podbačaj imale su Rusija, gde su suša i požari umanjili bilans za oko 20 miliona tona, zatim Kazahstan, čiji su ambari „lakši“ za oko šest miliona tona, dok su Ukrajina i zemlje Evropske unije zabeležile pad proizvodnje od jedan do tri miliona tona.
Direktor Novosadske produktne berze Žarko Galetin kaže za Danas da je i u Srbiji je ove godine rod bio manji, ali smo zahvaljujući prošlogodišnjim zalihama oslobodili nešto manje od pola miliona tona za izvoz, pa smo uz Mađarsku bili gotovo jedini evropski izvoznici žita. Ali, od jula smo izvezli gotovo sav tržni višak od oko 450.000 tona, pa ako bi se plasiralo još nekoliko desetina hiljada tona, mogla bi da bude ugrožena snabdevenost domaćeg tržišta.
- Pšenica je već mesec-dva posle žetve, po relativno niskoj ceni, prešla u ruke velikih trgovaca, a kako oni sada više nisu zavisni od izvozne cene, u situaciji su da kreiraju domaće tržište. To što se na mikro tržištu dešava, posledica je pomalo i psiholoških faktora, na koje je kod nas pšenica izuzetno osetljiva, ali i špekulativnih radnji ili kartelskih dogovora između dva do tri velika dilera. Dodatni problem za nerealno visoku cenu žita je i to što institucije ne reaguju da spreče monopole u trgovini tim strateškim proizvodom - tvrdi Galetin.
On dodaje da su druge berzanske robe nešto otpornije na takve udare pa se domaći kukuruz, na primer, koji dominira u našem izvoznom portfelju, a istovremeno se i ne nalazi u posedu velikih trgovaca, prodaje za 154 evra za tonu, dok je u Mađarskoj cena oko 180 evra. Slična je situacija i sa sojom i sojinom sačmom, koje su na nivou cena u okruženju.
- Država nema kontrolne mehanizme u bitnim segmentima, a uz to se, zbog nestručnosti i nedostatka političke volje, pravi naivna dozvoljavajući da u tom sektoru dominira siva ekonomija. Srbiji bi bilo dovoljno 15 do 20 ozbiljnih mlinova, ali ona sada ima oko 350 što ukazuje da posebno mali objekti najveći deo proizvodnje šalju sivim kanalima, u kojima se kreće i oko 80 odsto proizvodnje najvećeg broja od ukupno 7.000 zanatskih pekara. Oni mogu da izdrže i tako visoku cenu žita, a „kola se lome“ na velikim industrijskim mlinovima i pekarama, koji plaćaju PDV na svako zrno i doprinose za svakog zaposlenog - kaže za Danas Sima Matić, direktor poslovne zajednice Žitovojvodina, koja okuplja najveće industrijske mlinove, pekare i fabrike testa sa teritorije cele Srbije.
On dodaje i da visoka cena žita ipak uzima svoj danak jer je u toku prošle nedelje na berzi promet te robe iznosio svega oko 50 tona. „Trgovci koji imaju žito sigurno bi ga radije izvezli, ali niti u inostranstvu mogu da postignu tu cenu, niti naša pšenica, koja se prodaje kao stočna hrana, ima zainteresovane kupce. To samo potvrđuje činjenicu da Ministartsvo poljoprivrede gubi bitku za ambijent u kome dominira ne masa već kvalitet proizvoda“, zaključuje Matić.
Šta bi sa cenom ulja?
Situacija sa cenom suncokreta je specifična jer se on na našim poljima uglavnom proizvodi za već poznatog kupca, na osnovu dogovora poljoprivrednika i uljara, tako da nije „interesantna“ berzanska roba. Ipak, podsećanja radi, na početku otkupne sezone, fabrike su povećanje cena ulja u maloprodaji pravdale visokom cenom suncokreta koja je kod nas i u okruženju iznosila oko 400 evra za tonu. Tada je najavljeno da će ulje dostići cenu od 140 dinara po litru, što se i dogodilo, iako su u međuvremenu intervenisale robne rezerve (pod obrazloženjem da utiču na snižavanje cene). Cena litre ulja posle potrošenih zaliha Robnih rezervi učvrstila se iznad 140 dinara iako je cena za tonu suncokreta u međuvremenu pala na oko 300 evra za tonu.
M. N. Stevanović
