Izvor: Politika, 03.Maj.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija razgovara: finansiranje stranaka
Vlajko Senić: Osvetnička atmosfera prema tajkunima.– Vladimir Goati: Dvadeset godina finansijske neodgovornosti
Nezavisno regulatorno telo treba da istražuje kako i od koga stranke dobijaju novac, saglasni su Vladimir Goati, predsednik „Transparentnost Srbija”, i Vlajko Senić, poslanik G17 plus. Te saglasnosti nije bilo u drugim pitanjima: za Goatija stranke su „motor korupcije”, dok bi Senić korupciju tražio u drugim institucijama; Senić bi otvorio >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mogućnost da privatni izvori još više učestvuju u finansiranju kampanja, Goati smatra da bi trku za novcem trebalo ograničiti.
Politika: Postoje računice prema kojima je za funkcionisanje stranke, koja ima od 100 do 150 odbora, potrebno od četiri, pet, pa do deset miliona evra godišnje, ne računajući izbornu kampanju. Da li je ta procena realna?
Senić: Mislim da ta procena podrazumeva da su plaćanja centralizovana i da sve ono što stranka napravi na svim svojim nivoima bude plaćeno iz jedne kase. Možda je tržišna vrednost stranke godišnje na tom nivou. Ali čini mi se da je cifra od pet miliona evra prevelika. To ispada oko 400.000 evra mesečno a teško je to potrošiti.
Goati: Ne mislim da je procena od pet miliona preterana i da ona važi ako stranka ne kreće od nule, što znači da ne mora da kupuje sve od inventara što joj je potrebno. To govori da politika postaje vrlo skup sport. To više nije kao devedesetih godina – da možete neopremljeni da uđete na biralište. Danas morate da imate neku elementarnu infrastrukturu. Izbori se dobijaju pre izbora, a ne na izborni dan.
Politika: Znači da je novac preduslov za uspeh stranke?
Senić: Kako pada entuzijazam običnih članova da rade raste potreba za novcem. Početkom devedesetih novcu se pariralo entuzijazmom, a sada mi se čini da je njega kod ljudi zbog razočarenja sve manje, tako da stranka ima potrebu da plaća bezmalo svaku vrstu aktivnosti, čak i svojih članova. Možda još samo u izbornoj kampanji sretnete ljude koji su spremni da pomognu stranku bez naknade. Nema više besplatnog ručka. U SAD paralelno s kampanjom za predsedničke izbore trajala je trka za novcem.
Politika: Kako, na primer? Po zakonu niko nije dužan da to proverava.
Senić: Odbor samo konstatuje da li izveštaj sadrži sve što je potrebno, ali mi se ne bavimo istraživanjem šta je tu tačno. Naša uloga je mala. Izveštaj je javni dokument i ja pozivam medije da vide izveštaj za svaku stranku. Čini mi se da će to sada proveravati Agencija za borbu protiv korupcije i pretpostavljam Državna revizorska institucija.
Politika: Da li stranački izveštaji o troškovima za poslednju predsedničku kampanju odgovaraju realnim troškovima?
Senić: Izbori su čitava industrija. Stranke, mediji, marketinške agencije, agencije za istraživanje javnog mnjenja, štamparije itd. čine sistem u kome lako može da se dođe do cena usluga. Da li mediji daju nekom popust 90 odsto, nekom 50, da li usluge fakturišu a ne naplaćuju, sve to može da bude predmet analize da li je cena kampanja viša od one koje se prijavi. Ali to ne mogu da rade stranke, to mora da radi nezavisno telo.
Goati: Finansijsko stanje prati Odbor za finansije, a RIK prati izborne troškove, a te dve institucije nemaju dovoljno ovlašćenja da proveravaju da li te formalno sasvim čiste fakture odgovaraju pravom stanju stvari.
„Transparensi internešenel” je pre tri godina rekao, a ja to podržavam, da su stranke motori političke korupcije. Pošto nikada nijedna od naših 500 stranaka nije kažnjena za neki finansijski delikt, mogući zaključak je da su one jedini segment u društvu koji nije zahvaćen korupcijom. Druga mogućnost je da one koriste neprecizne formulacije i ne prihvataju da sprovode zakone.
Mislim da se kod nas odvija transfer novca u političku moć i obrnuto tim pre što su kod nas vrhovi stranaka moćnije nego i u jednoj zemlji koju ja poznajem. Bio bih veoma iznenađen da tome ne odgovara ogromna nezakonitost koja je povećana, s tim što smo mi zemlja s velikom sivom ekonomijom.
Finansiranje je najmisteriozniji deo političkog života. Jedan letonski istraživač i metodom intervjua je istraživao finansiranje osam njihovih partija. Došao je do podatka da dva do četiri čoveka znaju kako se stranka finansira.
Politika: Koliko ljudi u vašoj stranci zna kako se ona finansira?
Senić: Svaka stranka ima ljude zadužene za finansiranje i pretpostavljam da ljudi koji preuzimaju odgovornost, a koja pravno nije mala, znaju i kako se strana finansira. Ne mislim da će broj ljudi koji znaju kako se stranka finansira promeniti stanje u Srbiji. Sada sazreva klima za donošenje novog zakona o finansiranju stranaka.
Ne bih rekao da su stranke centar korupcije. Uzmimo parlament: u Srbiji od 2000. godine nijedna ozbiljna odluka nije doneta u parlamentu.
Politika: Nego u vrhovima stranaka?
Senić: U vladi, na kolegijumu koalicionih partnera, na sastancima šefova stranaka, itd. Mislim da bi i stranke bile u boljem položaju kad bi značaj parlamenta bio veći. Svedoci smo poslednjih meseci ataka na parlament, koji je manje-više opravdan, ali koji je doveo parlament u situaciju da je institucija s najmanjim mogućim kredibilitetom.
Politika: Smatra se da i u Srbiji, kao i u Letoniji, tek nekoliko ljudi zna kako se stranka finansira i da zato deo novca ne završi u stranci nego u džepovima tih ljudi, koji opet rade za interes onih koji su im novac dali.
Goati: Slažem se da postoji paralela. Ako dobijate gotov novac, a ta privilegija pripada samo vrhu stranke, vi ste u velikom iskušenju da jedan deo tih para plasirate na vlastiti umesto na partijski račun.
U Italiji su ranije utvrdili da je devet desetina partijskih prihoda nezakonita, što je i za naše prilike mnogo, a da su u Japanu partije trošile petostruko veći iznos sredstava od onoga što im je zakon dozvoljavao.
Senić: Kad bi to bilo tako ne bi mogli da se operu odgovornosti članovi stranke. To otvara pitanje unutrašnje demokratizacije stranaka, kako ona funkcioniše, kako se donose odluke. Bez obzira na to što su stranke liderske...
Goati: Sve stranke u svetu su liderske...
Senić: Da, ali bez obzira na to, postoji prostor da svako vidi kakva se odluka donosi, da se pobuni ako treba. Zato se ja vraćam na parlament, zakoni se tamo donose. Mi smo imali različite probleme u skupštine, slučaj sa akcizama, recimo. I kada se tako nešto desi digne se javnost. Sve i da postoje neki tajni dogovori oni moraju da izađu na svetlost dana u parlamentu. Zato je važna uloga parlamenta i zato je važan demokratizacija stranaka.
Politika: Smatra se da u tom transferu moći najveće učešće imaju tajkuni. Tomislav Nikolić je rekao da je SRS dobijala pomoć od njih, Bogoljub Karić je priznao da je finansirao sve stranke.
Goati: Ako čovek ima veliku političku moć, a siromašan je ili ako je veoma bogat, a ima malu političku moć, on teži da te svoje statuse ujednači na višem nivou. To je proces koji se odvija u svim društvima. Politički moćni žele da imaju uticaj, prikriveni ili neprikriveni, na ekonomiju, a biznismeni na politiku. Mi tek izlazimo iz društva gde je ta politička varijabla bila nezavisna.
Dobar put da se prekine ta trka s parama, često protivzakonita, jeste da se fiksira iznos troškova izborne kampanje. Na predsedničkim izborima u Francuskoj vi tačno imate plafon do kog može da potrošite. Ako potrošite evro više, onda ste na sudu.
Senić: Ljudi koji se kolokvijalno nazivaju tajkuni su veoma zainteresovani za politički i ekonomski život i oni se viđaju s političarima. Kod izbora, formiranja ili krize vlade, njihovo prisustvo se uvek oseća u vazduhu. Od toga ne treba praviti famu sve dok postoji spremnost političara da uvažavajući činjenicu da tajkuni imaju interes da vode državu tako da brane javni interes.
Nekad se javni interes može poklopiti sa interesom nekog tajkuna. To može da se reguliše samo time što postoji zakonito i nezakonito. Ako donesete odluku u interesu države, a neko od toga realno ima finansijsku korist, mora se reći da uvek neko ima finansijsku korist. Ne postoji ekonomija u kojoj su svi na gubitku.
Politika: S kim komunicira G17?
Senić: Siguran sam da ne postoji formalna vrsta komunikacije nekog tajkuna s nekom strankom, to je splet različitih oblika komunikacija.
Politika: Ivica Dačić je rekao da poslovni ljudi imaju želje da finansiraju stranke, ali to ne žele da čine javno iz straha da bi neka buduća vlast mogla da im zameri. Da li je to tačno?
Senić: Ima dosta istine u toj izjavi. Objavljivanje izveštaja o finansijerima stranaka, za koje javnost nije sigurna da su pravi, dovelo je do toga da se poreznici pojave u nekim od tih firmi.
Politika: U kojim?
Senić: To ne mogu da kažem, jer postoji mogućnost da nisu kontrolisani zato što su finansijeri. Treba nam društvo koje će prihvatiti da ljudi imaju različite interese i da se za njih bore kroz angažovanje, finansiranje stranaka, svaki drugi način. I da ih ne možete kazniti zato što to rade. Kulminacija šizofrene situacije bila je pri formiranju ove vlade: ko će formirati vladu, koga ćemo podržati...
Politika: Mislite na učešće stranke iz Šekspirove ulice?
Senić: Ne, opet mislim na splet interesa i panike i stranaka kako će se sve to završiti. Zbog te osvetničke atmosfere koja se vraća, a stalno nam se čini da je nestala, treba da pošaljemo poruku: u redu, pomažite stranke, radite to javno, garantujemo kao pojedinci i kao stranke da vam to neće biti uzeto za zlo u budućnosti. I tu je odgovornost partija – da odbace osvetničku crtu.
Goati: Pitanje donacije strankama oduvek je bilo najspornije jer istraživači koji su mu posvećeni apriori odbacuju altruizam kao motiv. Uvek su skloni da pitaju da li altruizam može da se pokaže tako što se pomaže gladnoj deci. Drugo što je navelo veliki broj autora na sumnje je to što donacije ne idu najslabijim strankama, nego najjačim, a to se pokazalo i u našoj studiji o predsedničkim izborima 2004. godine. Iz te dve stvari, iz nečega što je ljudska priroda i iz toga što je praktičan život, rodila se ideja da su donacije samo naizgled pokloni, a u stvari su budući dvostrani poslovi, gde se ne zna obaveza one druge strane. Zato naš zakonodavac jako osvetljava privatne donacije. Time se, međutim, veoma malo postiže zbog sivog novca koji i zapravo najčešće služi tim donacijama. Imate dve vrste borbe protiv zakonskih ograničenja – direktnim kršenjem zakona i zaobilazeći zakon, a za to postoji hiljadu načina.
Politika: Kod nas se traži da novac koji se daje strankama ima ime i prezime. Ali, kad bi Mišković ili Beko javno dali novac DS ili G17 plus, a vlast raspisala tender na kome bi jedan od njih dvojice pobedili, ko bi oprao te stranke od sumnji da su javno podmićene?
Goati: Ako bi to bila čista procedura i ako bismo imali institucije u koje bismo verovali, te sumnje ništa ne bi značile. Ali, mi smo društvo velikog nepoverenja u institucije. Još jedan problem je to što je u našim glavama prisutan egalitarni sistem, prema kom bogat čovek po pravilu nije baš pošten. Mi se nismo navikli da ljudi poštenim radom mogu da zarade.
Politika: Šta bi novi zakon o finansiranju morao neizostavno da sadrži kako bi se smanjila korupcija?
Goati: Verovatno bi to bilo delovanje nezavisne, samostalne institucije, koja ima dovoljno sredstava, ljudi, koja je u stanju da angažuje nezavisne ekspertske grupe, i da ona istražuje kretanje novca. Mi imamo 20 godina potpune finansijske neodgovornosti i došli smo do takvog stanja da moraju da se preduzimaju drastične mere. I to je uslov da stranke kolik toliko povrate ugled koji inače treba da imaju. Jer nema demokratije bez partija, ali mi moramo da ih učinimo privlačnim i odgovornim. Znači, odlučno, jednim pokretom na otvaranje Augijevih štala, bez obzira ko to bio, i ko bio na vlasti.
Senić: Omogućiti veće finansiranje partija iz privatnih izvora. Nema razloga da se ta svota ne poveća. To što će privatni izvori više učestvovati ne znači da će stranke imati mogućnost da prikupe više novca. Stranka mora da razmisli da li će od nekog preduzeća ili pojedinca uzeti novac i sutra doći u situaciju da razmišlja da li svoju politiku vodi samostalno ili ne. Predlažem zakon prema kome bi se tokom izborne kampanje uključivao finansijski semafor – stranke bi dnevno objavljivale koliko novca su skupile, od koga su ga dobile i za šta ga, u krajnjoj liniji, koriste.
Rade Stanić
[objavljeno: 04/05/2009]
