Izvor: Politika, 16.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija mora podvući crtu
Pitanje je da li smo spremni da zarad nešto boljeg standarda žrtvujemo Kosovo i Metohiju ili ćemo nastaviti borbu za njega koja nije izvesna, koja je teška i dugo će trajati, ali ovaj teži put može biti spasonosan za ovu naciju
Srbija mora podvući crtu, odbrana Kosova i Metohije je poslednja linija odbrane Srbije. Ova borba je neophodna. U protivnom, obesmislili bismo smrt svih onih koji su pali za tu zemlju, od 1389. pa do 1999. godine. Uostalom, zašto bismo se mirili >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sa ovolikom nepravdom. I da nije reč baš o Kosovu i Metohiji, nijedna država ne prihvata secesiju dela svoje teritorije pa to ne sme ni naša. Time bi bila iskazana slabost i to bi nesumnjivo mogao biti uvod u neka dalja cepanja ove države, kaže u razgovoru za „Politiku” Miloš Jovanović iz Instituta za međunarodnu politiku i privredu, doktorand na Odseku političkih nauka na Sorboni, gde je i diplomirao na Pravnom fakultetu i Fakultetu političkih nauka.
Koliko je danas ljudima u Srbiji stalo do Kosova i Metohije?
Srbi su danas pomalo umoran narod, ali svakako nisu nezainteresovani za sudbinu Kosova i Metohije. Problem je što elita ovog društva nije dorasla istorijskom zadatku. Postoji jedna „glasna manjina”, vrlo prisutna u medijima koju Kosovo i Metohija suštinski ne zanima. Okrenuti su vrlo površno, zapravo dogmatski raznim procesima integracija bez ikakvog kritičkog pristupa. Ta grupacija mahom netolerantnih ljudi čini svaku intelektualnu raspravu nemogućom u Srbiji. U takvim okolnostima se čini da su i sami građani ove zemlje malo posustali i donekle zbunjeni.
Da li Kosovo može biti država u punom smislu te reči ukoliko ne dobije priznanje od Srbije?
Ne može jer se „rađa” protivpravno, zato što nastaje kao posledica nelegalne upotrebe sile, zato što se krši princip teritorijalnog integriteta i za sve zemlje obavezujuća Rezolucija 1244. To što će ga određen broj zemalja priznati ne menja stvar s pravne tačke gledišta. Štaviše, i to priznanje treba da se smatra protivpravnim. Sve dok ne dobije priznanje Srbije njegova državnost je sporna. Međunarodno pravo je stvoreno tako da štiti države, a zaštita teritorijalnog integriteta i nemešanje u unutrašnje stvari jedne države nije slučajno princip međunarodnog prava. Ako bi se uspostavilo pravilo da svaka manjina, bilo ona etnička ili neka druga, može da zatraži stvaranje sopstvene države tu kraja nema. Ne samo da bi većina postojećih država ušla u problem i bila rasparčana, nego više nikada ne bi bilo stabilnosti u svetu.
Da li je ovo prvi put da tako veliki broj zemalja složno nastupa u kršenju međunarodnog prava?
Ne postoji u istoriji sličan slučaj kosovskom. Mnogo je država nastalo otcepljenjem od neke države, ali u slučaju oslobađanja od kolonijalnog ropstva za to postoji pravni osnov. Kolonizovani narodi i teritorije imaju pravo na otcepljenje, odnosno na stvaranje sopstvene države. Primera radi, Alžir je imao pravo na nezavisnost jer je bio francuska kolonija. Postoji nekoliko slučajeva kada je došlo do jednostrane secesije, kao što je slučaj sa Eritrejom koja se odvojila od Etiopije. U tim slučajevima, međutim, novonastale države su dobile puno priznanje i stolicu u UN odmah pošto su ih priznale matične države.
Pravo naroda na samoopredeljenje omogućava da manjinske grupe imaju pravo na određeni oblik autonomije u okviru matične države. To je ono što mi nudimo Albancima. To je princip koji se primenjuje u svim aktuelnim separatističkim krizama u svetu. Pravo naroda na samoopredeljenje ne dozvoljava stvaranje nezavisne države, osim u slučaju kada bi država flagrantno kršila ljudska prava te grupe pa čak vršila i genocid.
O Kosovu se govori kao o jedinstvenom slučaju?
Da je to jedinstven slučaj Zapad ne bi morao toliko na tome da insistira. Koja je razlika između težnji Albanaca i Baska ili Čečena? Ne postoje razlike osim što govore različitim jezicima. Isti je slučaj i s drugim separatizmima u svetu – u Pridnjestrovlju, Južnoj Osetiji. U svim ovim slučajevima rešenje je isto – daje se određeni oblik autonomije manjinskoj grupi u okviru matične države čiji se teritorijalni integritet ne narušava. Ne postoji nijedno opravdanje da pravila koja važe za ceo svet ne važe u slučaju Kosova i Metohije.
Koliko oštar stav Rusije protiv kosovske nezavisnosti kompromituje tu ideju?
Govor Vladimira Putina, u kome on kaže da bi trebalo da bude sramota one koji će priznati nezavisnost Kosova, osim što je efektan vrlo ubedljivo upozorava da će ovim presedanom biti razoren međunarodni pravni poredak. Rusija nam za sada odlično pomaže u delegitimizaciji te odluke. Oni su ponekad oštriji nego mi sami. Putinove reči su pokazale veliku istrajnost Rusije koja, naravno, to radi prevashodno zbog sebe. Sada je jasno u kojoj je meri ona spremna da brani neke svoje interese braneći tuđe. Međutim, u međunarodnoj zajednici su prevideli čvrstinu ruskog stava. Navikli su na Rusiju iz doba Jeljcina koja je bila poslušna i bez ambicija. Zapad je dugo nije uzimao u obzir ozbiljno. Verovali su da će negde moći i u ovom slučaju da se „prebiju” s njima i da će na nekoj temi Rusi na kraju popustiti. To je bilo prenebregavanje činjenice da Rusija ima svoje Kosovo – Čečeniju.
Da li bi eventualna promena stava Rusije u budućnosti dovela do definitivnog gubitka Kosova?
Pođimo od hipotetičkog stava da Rusija potpuno promeni svoju poziciju i da u UN bude doneta nova rezolucija u kojoj se više ne spominje suverenitet Srbije nad Kosovom i Metohijom i koja stavlja van snage Rezoluciju 1244. Nova rezolucija ne bi učinila legalnom nezavisnost Kosova i Metohije, sve dok Srbija ne bi priznala tu nezavisnost. Ali takva promena ruskog stava bi mnogo otežala mogućnost ponovnog otvaranja ovog pitanja.
Zadatak naše države, osim da nikada ne prizna nezavisnost Kosova i Metohije, jeste i da stalno delegitimiše tu odluku, odnosno da je stalno osporava, na svakom skupu, forumu, da se prave filmovi, izdaju knjige, organizuju naučni skupovi, u međunarodnim kontaktima koje budu imali naši političari.
Zašto je Francuska među prvim zemljama koje će priznati nezavisnost Kosova? Predsednik Nikola Sarkozi već je najavio promenu u udžbenicima geografije.
Francuska više nije ona država koja je nekada bila. Političari nove generacije, među kojima je i predsednik Nikola Sarkozi, vrlo su pragmatični. To pokazuju i njegove reči da će Srbija ući u EU samo kada bude priznala nezavisno Kosovo. Francuska ne želi da ostane po strani. Osim toga devedesetih godina je stvorena atmosferu među francuskim intelektualcima da je Srbija kriva za sve, a Slobodan Milošević kasapin s Balkana. Kreirano je jedno antisrpsko mnjenje.
Koliko je Sarkozi u pravu kada kaže da Srbija može da uđe u EU samo kada prizna nezavisnost Kosova?
Mislim da je u pravu. Realnost je da Srbija može u EU samo bez Kosova. Evropa vrlo aktivno radi na nezavisnosti Kosova, oni sami ovu secesiju nazivaju „koordinirano proglašenje nezavisnosti”. To se ne koordinira između Albanaca s Kosova i Albanaca iz Albanije, nego s Briselom i Vašingtonom. Evropska unija direktno učestvuje u tome slanjem misije i kršenjem Rezolucije 1244. Šta će nam veći znak da oni učestvuju u secesiji Kosova od slanja misije. Ta misija je od reči do reči predviđena Ahtisarijevim planom iako se u odluci o njenom slanju na Kosovo direktno ne pominje Ahtisarijev plan. Ali i ne mora – oni rade po tom planu.
Zašto je za Zapad bitno da mi, ulazeći u EU, priznamo nezavisno Kosovo?
Zato što nas ne žele bez sređenih odnosa sa susedima. To je moglo da prođe s Kiprom, ali zato što EU ima jedinstven stav da ne priznaje nezavisnost severnog Kipra. Zar mislite da će jedna Francuska, Velika Britanija ili Nemačka, koje će sve priznati nezavisnost južne srpske pokrajine, primiti Srbiju koja nije priznala Kosovo u EU?
Kakva je u tom slučaju sudbina evropskih integracija Srbije?
To ne znači potpuni prestanak saradnje sa EU, ali dok god ne promene stav isključuje punopravno članstvo. Ministarstvo spoljnih poslova Nemačke je uradilo ekspertizu u kojoj se tvrdi da Rezolucija 1244 ne sprečava nezavisnost Kosova kao i da ne sprečava slanje misije. Uostalom to je rekao i Volfgang Išinger koji je učestvovao u pregovorima o statusu Kosova i Metohije. A u Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju imate direktno pozivanje na Rezoluciju 1244. Stavljanjem potpisa na SSP mi bismo stavili potpis na njihovo tumačenje Rezolucije 1244.
Ubeđen sam da Srbija može do boljeg standarda i sama, ali je put mnogo teži i duži nego da smo članica EU. Evropske integracije su bile dobar podsticaj za reforme kod nas jer smo se pokazali nesposobnim da ih sami radimo. Samo je pitanje da li smo spremni zarad nešto boljeg standarda da žrtvujemo Kosovo i Metohiju ili ćemo nastaviti borbu za njega koja nije izvesna, koja je teška i dugo će trajati, ali ovaj teži put može biti spasonosan za ovu naciju.
Nakon proglašenja nezavisnosti na Kosovu će postojati dva pravna sistema jer je Vlada Srbije najavila da će naše institucije i dalje tamo funkcionisati?
Postojaće dva pravna poretka u slučaju da se to nama dozvoli. Ideja EU je da se što pre sve nadležnosti prebace na kosovske institucije. Nadam se da ćemo uspeti da održimo naše institucije u sredinama gde žive Srbi. Ali taj cilj će biti delikatno ostvariti. Ako nas ne budu pustili doći će do zaoštravanja situacije. Albanci, bar u početku, neće imati efikasnu kontrolu na celoj teritoriji, ali će Kosovo biti priznato u granicama Autonomne Pokrajine. Šta će se desiti ako u jednom trenutku reše da uspostave tu kontrolu? Mi tamo nemamo naše snage bezbednosti. Ni Hrvatska, u trenutku kada je priznata, nije kontrolisala deo teritorije. Mnoge stvari na Kosovu zavisiće od odlučnosti i Srbije i kosovskih Albanaca.
Jelena Cerovina
[objavljeno: 17/02/2008]
