Izvor: Večernje novosti, 16.Nov.2014, 21:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija će napraviti ravnotežu u Evropi
OD STALNOG DOPISNIKA: PARIZBENOA Amon (47) je političar koji danas doživljava veliku popularnost u Francuskoj zbog svojih disidentskih stavova koji su ga primorali da napusti vladu. On i njegovih dvoje istomišljenika, Arno Monbur i Oreli Filipeti, zatvorili su nedavno vrata kabinetu Manuela Valsa zbog neslaganja oko privrednog oporavka zemlje. Amon, poslanik Nacionalne skupštine Francuske i jedan od vođa „buntovnika“, koji je u svojoj političkoj karijeri bio evropski poslanik, portparol >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << francuskih socijalista, delegirani ministar za socijalnu i solidarnu ekonomiju i potrošnju, a zatim i ministar obrazovanja i istraživanja, smatra da trenutni način izlaska iz krize u Francuskoj, ali ni u EU, nije dobar. Zato je prešao u opoziciju u sopstvenim redovima, pokušavajući da razbudi i reorganizuje francusku i evropsku levicu. U ekskluzivnom intervjuu za „Novosti“ Benoa Amon se osvrnuo na stanje privrede i politike u Francuskoj, ali i na odnose snaga u Evropi i mesto Srbije u zajedničkoj porodici evropskih naroda u godini obeležavanja stogodišnjice od početka Prvog svetskog rata. * Šta je danas ostalo od tradicionalnog francusko-srpskog prijateljstva? - Sećanje na bratstvo iskovano na bojnom polju u Francuskoj danas uglavnom prenose vojnici. Kulturni odnosi između naše dve nacije su sačuvali veliko bogatstvo uprkos promenljivostima u političkom životu. U Francuskoj je, međutim, deo elite danas izgubio tu istorijsku kulturu onih generacija koje su pamtile rat poput Fransoa Miterana. Posle njih su donete neke odluke tokom rata u bivšoj Jugoslaviji koje su iz jasnih razloga unele sumnju u ovo prijateljstvo. Prijatelji, međutim, treba bez ustručavanja da razgovaraju među sobom. Imate pravo da nam kažete gde nismo bili u pravu, kao što i mi vama možemo da skrenemo pažnju gde ste pogrešili. Tamo gde postoje tradicija i istorija, treba ih negovati. Nema ničeg goreg nego takvom nasleđu okrenuti leđa. Veliki sam pristalica srpsko-francuskog partnerstva.PRIJATELjSTVO KAO poslanik francuske skupštine, Benoa Amon namerava da se uskoro učlani u grupu prijateljstva sa Srbijom. - Mnogo lepog sam čuo o Srbiji. Znam koliko su naša dva naroda bliska. U toku sam procedure učlanjivanja u grupu prijateljstva, a angažovaću se i na svaki drugi način. Voleo bih da posetim Beograd - kaže Amon. * Koliko prostora ima da se ovo partnerstvo razvija unutar EU? - Srbija je, već, neizbežno, na putu ulaska u EU. Niko ne sumnja u evropsku vokaciju Srbije. U Evropi postoji nepodeljena politička volja po tom pitanju. Tim pre što su u EU već ušle Slovenija i Hrvatska. Problem su kriterijumi, ali oni sada ne mogu da se menjaju. Postoje neizbežne etape da bismo imali kompatibilne administracije. Ući ćete u zajednicu koja će prilično izmeniti vašu svakodnevicu. A to traži dosta vremena. * Kakvu korist EU, i Francuska u njoj, ophrvane sopstvenim unutrašnjim problemima, mogu da imaju od nas? - U Evropi postoje istinski različiti pristupi oko razvoja kontinenta među zemljama članicama. Evropa je stalna fabrika kompromisa. To podrazumeva sklapanje savezništava. Ako ste sami, sigurni ste da ćete izgubiti. Ako vas ima nekoliko, možete da računate da će vas čuti. Zajedničke vrednosti koje delimo, kojima su privržene i Srbija i Francuska, i bilateralni odnosi kakve imamo, određuju da budemo zajedno. Uzmimo za primer sporazum o slobodnoj trgovini između EU i SAD, koji se trenutno priprema. Sklopiti takav sporazum, zbog koristi od svega 0,4-0,7 odsto očekivanog rasta, smešno je u odnosu na ceo izazov koji će ugroziti specifičnost i utvrđene principe na našem kontinentu. Slobodna razmena treba da bude usmerena ka ravnoteži evropskog modela. Bliži smo Srbiji nego Englezima koji su za slobodnu razmenu između dva kontinenta. Ako Srbija može da nam pomogne da promenimo odnos unutrašnjih snaga u Evropi, biće dvostruko dobrodošla. * Koji je, s druge strane, interes Srbije da uđe u EU kada u njoj vlada kriza? - I pored svega što se trenutno dešava, EU je okvir u kome se svakoga dana stvaraju pravila koja će, sutra, biti od svake koristi Srbiji. Naročito ako budemo umeli da od EU napravimo projekat koji će mnogo više štititi njene građane. * Kako jedna mala zemlja, poput Srbije, može da nađe put iz krize, kad velika Francuska to nije u stanju? - To je pitanje političke volje, a ne veličine zemlje. Srbija je već započela reforme koje je vode ka EU. * Nije li se Evropa zamorila od proširenja? - Širenje je bilo neophodno, ali se Evropa, istovremeno, tako „razvodnila“. Još u vreme petnaestorice postojala je debata da li treba preći još jednu etapu integracije pre proširenja. Izabrali smo proširenje pre ojačanja evropske konstrukcije. Od tada, našli smo se u zajednici 28 zemalja kojom je teško upravljati, naročito ako hoćemo da budemo ambiciozni.GRANICA IZDRŽLjIVOSTI * NIJE li liberalni kapitalizam prešao granicu izdržljivosti? - Kontekst je surov. Kroz krizu hipotekarnog tržišta, izvedeni proizvod kontaminirao je čitav finansijski sistem. Države su pozvane da priskoče u pomoć, desetinama milijardi evra, i zahvaljujući svojim socijalnim modelima omogućile su da se amortizuju posledice krize. I sada, kada je finansijska kriza za nama, pošto je značajni deo privatnog duga, naročito banaka, prešao u javni, državama raste dug. Zbog toga se sad traži urušavanje istog onog socijalnog modela i regulativnih kapaciteta država koje su spasle sistem. * Šta uraditi? - Na institucionalnom planu treba poći od jakog jezgra koje će sačinjavati nekoliko zemalja i koje će iznova imati ulogu lokomotive. Raditi na tome da Evropa sutrašnjice raspolaže istinskim budžetom, dužničkim kapacitetom, usklađenom fiskalnom politikom, minimalnom cenom rada. Takav projekat ne može da se pokrene u svih 28 zemalja odjednom, ako želimo da izađemo iz krize. * Kriza je bila razlog i zbog kog ste, s dvoje kolega, napustili ministarsku funkciju? - Nismo se slagali s ekonomskom i socijalnom politikom vlade Manuela Valsa koja je izabrala put smanjenja nivoa pružanja usluga u javnom sektoru i socijalne zaštite, jer veruje da je politika budžetske strogosti dobra da bi se Francuska izvela iz krize. To je dvostruka greška, ekonomska i socijalna. Stezanje kaiša u Evropi proizvodi nizak privredni rast, ili rasta uopšte nema. Sada evrozoni preti deflacija. Takva ekonomska politika, jednostavno, ne daje rezultate. Bilo ko, kada bi pragmatično proučio bilans ovakve politke, zaključio bi da je ona već doživela neuspeh. U Francuskoj, politika jednakosti se dosta sprovodi kroz instrumente države, i ako se smanje njeni interventni kapaciteti, smanjuje se zaštita građana, i to u vreme krize i pojačane osetljivosti. Snižava se ambicija ravnopravnosti koja je suština republikanskog projekta. Ukratko, okreću se leđa onome što je, prema mom shvatanju, istorijska misija levice. Napustili smo vladu jer se nismo slagali s tim da pitanje smanjenja deficita i duga budu krajnja svrha njene politike. * Ima li danas prave levice u Evropi? - Deo levičara smatra da je moderno okrenuti leđa prošlosti. Ako smo ponosni na svoju istoriju ne znači da treba imati strah od budućnosti. Nema ničeg goreg nego odstraniti kulturu i identitet jedne nacije, da bi se to zamenilo briljantnom generacijom tehnokrata formiranih u SAD ili u Briselu, kojima se poveravaju interesi zemlje da bi ona bila dovedena u saglasnost sa svetskim liberalnim standardima. Potrebni su tehničari, ali svako treba da ima svoje mesto. Uveren sam da se francuska i evropska levica kreću ka nespornom prevazilaženju socijaldemokratije, čim je neke vođe same napuštaju da bi prešle u liberalizam koji već zastupaju. Među levičarima u Evropi danas ima zanimljivih pokreta, kao što su, na primer, Siriza u Grčkoj, ili nove forme levice koje se organizuju u Španiji i širom Evrope. Mateo Renci je u Italiji znao da pošalje alternativnu poruku i dovede u pitanje politički legitimitet onih u Briselu koji žele da njegovoj zemlji dalje stežu kaiš, što ima tragične posledice po građane. U Francuskoj, iz vlade je izašlo nas troje, ali su na taj način skrajnute ideje većine našeg biračkog tela. Mi nismo levo krilo socijalista. Mi smo levica. * Kuda ovakvom politikom ide Francuska? - Ekonomski, a istovremeno socijalno i politički, u neuspeh. Već smo ga doživeli. Kad automobilom uđete u slepu ulicu, vratite se i tražite drugi put. Ne pokušavate da kolima srušite zid. * Drugim rečima, ne može da se izađe iz krize preteranim odricanjima? - Treba štedeti. Ali, svi studenti ekonomije uče da, kada ima malo rasta, treba imati ekspanzivnu budžetsku politiku koja se sprovodi kroz porast budžetskih rashoda i smanjenje poreskih prihoda. A kada dođe do rasta, onda može da se iskoristi prilika da deo fiskalnog priliva bude usmeren na smanjenje zaduženja. Umesto toga, Brisel, uz podršku Berlina, sada traži izuzetno rigoroznu i striktnu budžetsku politiku, smanjenje deficita i duga. U ovakvim uslovima, to za posledicu može da ima samo dodatni recesivni efekat. To se upravo sada događa u Francuskoj. Ostvarujemo pedeset milijardi uštede, a deficit nam je veći nego ranije! Na apsurd ovakve politike ukazuju referentne ličnosti, kao što su nobelovci Džozef Štiglic i Pol Krugman, ili šef odeljenja za ekonomska istraživanja u MMF-u Olivije Blanšar koji ističe da je sada najhitnije da se evropska privreda ponovo pokrene kroz potražnju, znači kroz potrošnju domaćinstava i investicije. Upravo obrnuto od onoga što se trenutno radi u Evropi. Ako stežemo kaiš, pada kupovna moć i vaš proizvod više nema ko da kupi. Naravno da treba smanjiti zaduženja, ali to može da se ostvari samo kada se povrati privredni rast. U suprutnom, sigurno je jedno, da ćemo biti i siromašniji, i zaduženiji. I, to se danas događa u Evropi. * Zašto bi taj model bio dobar za Nemačku, a ne i za ostale? - Ne treba sve stavljati na teret Nemačkoj. Takav pristup omogućuju pre svega evropski sporazumi koje smo do sada potpisali. Nemačka je za sebe dosledna. Ona, pre evropskih, štiti najpre svoje interese, što je sasvim logično. Nemačka je obnovila svoju privredu pre krize, u vreme kada su svi u Evropi nastavljali da se zadužuju. Evropsko tržište je tada bilo u punoj formi. Sada se od Evropljana traži da urade isto ono što je Nemačka učinila ranije, u trenutku kada više nema ni- malo manevarskog prostora.
Nastavak na Večernje novosti...
.jpg)
