Izvor: Blic, 16.Avg.2009, 02:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sramota je biti poslanik u bilo kom dresu
Za ovih devet godina nijedna vlast nije uspela da pridobije ni trunku poverenja građana koji svoj državni aparat doživljavaju kao protivnika, štaviše neprijatelja. Dokle god između države i građana postoji ovaj hladni rat, Srbija neće postati demokratska država – kaže u razgovoru za „Blic nedelje" Nebojša Romčević, dramski pisac i profesor na Fakultetu dramskih umetnosti.
Šta vas je tokom ovih godina najviše razočaralo?
– Ono >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << što me je najviše razočaralo nije, začudo, neverovatan porast korupcije, uzlet ratnih profitera i trgovaca oružjem u sam vrh društva, totalni urbanistički haos u gradu, odsustvo pravde i neprimenjivanje zakona. Najveće razočaranje je sam narod i ontološka zla volja, pakost i inertnost, strah od rizika, rada, promene i ideje građanske discipline.
Vaš politički stav o onome što nam se ovih godina događa pokazali ste u filmu „Na Lepom plavom Dunavu". Kakve su vaše dileme po pitanju Srbije u Evropi?
– Nemam nikakvu dilemu o tome da Srbija mora biti u Evropi, jer je to neizbežno. Moje bojazni su vezane sa sudbinu same Evrope, koja je kao relativno homogena civilizacija, takozvana oksidentalna Evropa, prešla svoj zenit i nalazi se u stagnaciji i padu. Evropsko stanovništvo je staračko, a sama Evropa ulaže ogromne napore da i dalje veruje u svoj sistem vrednosti. Evropa je kontinent bez optimizma i elana, postkolonijalna baba koja drobi o starim dobrim vremenima. Kulturni plan može da posluži kao dobra metafora: najveći kulturni događaji su izložbe starih majstora, dok se na planu stvaranja novih kulturnih ili duhovnih vrednosti, iza kojih bi stajala nekakva ideologija ili makar ideja, već decenijama ništa značajno nije dogodilo. Dve su činjenice: mi moramo u Evropu i Evropa je velikoj duhovnoj krizi. Možda zvuči neobično, ali Evropa će najviše profitirati iz globalizma.
Kakav utisak na vas ostavlja srpski parlament?
– Mene bi bilo sramota da budem poslanik, u bilo kom dresu.
Koliko se politika i dalje meša u život običnog čoveka?
– Politika mora da se meša u život svojih građana, i običnih i neobičnih. Problem je samo šta podrazumevamo pod politikom. Ako podrazumevamo viziju, ideju, duhovni podsticaj, afirmaciju pozitivnih vrednosti, ili makar civilizovano ophođenje kao primer, onda je politika nema. Ako, pak, pod politikom podrazumevamo osobe bez zanimanja koje sebe zovu političarima, oni se mešaju, upravo kao negativni uzori; oni su dokaz da ne morate znati ništa, ali ako u pravom trenutku uhvatite pravi vetar, poljubite pravu pozadinu, samo nebo je granica vašim željama. Od znanja srpskih političara manji je samo osećaj odgovornosti. Konačno, na sceni su samo liderske stranke, dakle gluvoneme vojske bezimenih sledbenika jednog lidera. Ako demokratije nema u partijama, gde će je biti?
Kako naši političari gledaju na vlast, kao na plen ili mogućnost da reformišu zemlju?
– Ovo je retoričko pitanje. Čak i da postoji želja da se reformiše zemlja, morala bi da postoji i jasno definisana ideja. Osim oveštale „ideje Evrope", ja još nisam naišao ni na jednu.
Gde vidite običnog čoveka u tranzicionoj Srbiji? Ima li on čemu da se nada?
– Običan čovek nema čemu da se nada, običan čovek bi trebalo da razmišlja i preuzme odgovornost za sopstveni život, umesto da stoji pred raznim institucijama. Život se ne sastoji od moljakanja i kukanja, već od izazova koje treba savladati. Sve dok se borimo za prokletog „vrapca u ruci", golubovi će pripasti hrabrima. Ideja rizika se kod nas uvek vezuje s idejom negativnog ishoda, ideja promene s idejom prevare, ideja kredita s idejom bankrota. Strah od promene nanosi više štete od svake, pa i negativne promene. Kultura straha, koja je globalna pojava, u Srbiji ima najplodnije tlo.
Priprema se i novi zakon o informisanju koji će, najblaže rečeno, počivati na sistemu autocenzure. Čini li vam se da se neke slobode guše kao u vreme kada vaša predstava „Kordon" nije igrana jer je govorila istinu o tadašnjoj diktaturi?
– Nije dovoljno da ste zaposleni u mediju da biste mogli da se nazovete novinarom. Nije čak dovoljno ni da se nekakvi tekstovi i nekakve slike pojavljuju kao štampani materijal da bi se to nazvalo novinama. Moram da priznam da se često zateknem kako se nesvesno krstim pred izlogom novinarnice, jer mislim da je novinarstvo dotaklo samo dno. Pljuje se koga stigne, izmišljaju se afere, zataškavaju se izmišljene afere, novinski naslovi izgledaju kao psihodelični snovi pijanog ludaka. Sloboda se ne daje, nego se osvaja, kao što slobodu niko ne može ograničiti, već mu je možete prepustiti. Apsolutna sloboda bez odgovornosti u srpskim medijima bi bila kao da detetu date da se igra ručnom bombom. Dakle, ako ste nekoga nazvali lopovom a to ne možete da dokumentujete, treba vas kazniti, a ako ne možete da platite kaznu, treba vas zatvoriti. Ali, ako ste dokazali da je neko lopov, onda treba zatvoriti njega.
Sada nam se obećava vizna liberalizacija, a vi ste ne tako davno preživeli pravu policijsku torturu na aerodromu „Šarl de Gol"?
– Tužno je što smo morali slobodu da sanjamo tolike godine i da se sada radujemo nečemu što bi trebalo da nam pripadne rođenjem. Želim svojoj deci da pokažem Rim, Pariz, London, Prag, a da to ne doživljavam kao nekakvo lično dostignuće.
Nedavno ste izjavili da će u Srbiji uskoro postojati sedam kapitalista kod kojih ćemo svi raditi. Koliko ih je sada i da li se vaše mišljenje po ovom pitanju promenilo?
– Naravno da se nije promenilo. Srbija je podeljena na pašaluke po privrednim granama, na sve moguće načine sprečen je dolazak ozbiljne konkurencije ovamo, počev od trgovinskih lanaca, pa do građevinske industrije. Zašto velike kompanije imaju samo „ovlašćene predstavnike" u Srbiji? Ko su „ovlašćeni predstavnici" i kakve su njihove veze sa vlašću? Da li „ovlašćeni predstavnici" mogu da steknu ogromno bogatstvo za kratko vreme a da se ne ugrađuju u cenu preko svake mere? Zašto se ugrađuju? Zato što neki lako mogu da posluju u Srbiji, neki teže, a neki ga, vala, neće majci poslovati u Srbiji.
Šta je po vašem mišljenju najveće zlo trenutno u Srbiji. Ima li ih više, kojim redom nam nanose štetu?
– Najveće zlo u Srba je bio i jeste palanački mentalitet, prožet strahom od autoriteta, vlasti, stranca, promene. Taj mentalitet je sa kompleksima niže vrednosti stvorio eksplozivnu smešu samoizolacije i iluzije samodovoljnosti. Samodovoljnost ne postoji i to je samo iluzija u glavama ljudi koji misle da je dovoljno to što mogu u bašti da uzgaje krompir i luk, pa da im niko ne treba.
Vidite li ovde uzore mladim ljudima?
– Nije pitanje da li ih ja vidim, već da li ih mladi vide, a očigledno je da su potpuno dezorijentisani. Sjajnih mladih ljudi, kao i svuda, ima na pretek, no pitanje je kako se oni uklapaju u ruine od sistema vrednosti koje stoje pred našom decom? Pravo je pitanje zašto mladi ljudi ne veruju u vrednosti, zašto se fasciniraju moralnim patuljcima, zašto su „smoreni" od svega? To nas opet vraća na sukob države i njenih građana, ovde u segmentu obrazovanja za koje mislim da je verovatno najgore na svetu; kombinacija mrtvih tautologija i lažne, isfolirane nekonvencionalosti koju deca prepoznaju s lakoćom. U ovom trenutku država Srbija ne zna za kakav život sprema svoju omladinu i to je strašno. Obrazovni sistem u Srbiji ne postoji čak ni u ideji, od osnovne škole do fakulteta. Postoje samo jalove institucije i nema tako velikog tepiha ispod koga ćemo u budućnosti sakriti ovu katastrofu.
Imate li utisak da vašim stvaralaštvom uspevate da utičete na nekog ili nešto u Srbiji?
- Ni najmanje.
Srbija se ipak promenila nabolje
Šta se u Srbiji promenilo od 2000. godine?
– Mislim da se Srbija promenila nabolje. To, naravno, ne znači da smo uplovili u vode „dobroga", ali mi se čini da je definitivno za nama ostao onaj rušilački, odvratni, primitivni pogled na svet kao opcija državne politike. Sasvim polako, kao da učimo da hodamo posle teške bolesti, stupamo u predcivilno razdoblje. U odnosu na okruženje, svakako, mi smo jako zaostali, ali, opet, moramo se osvrnuti i shvatiti da smo takoreći doputovali iz kamenog doba, jašući na dinosaurima.
