Izvor: Politika, 15.Mar.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Spor sa Hrvatskom bez sudskog epiloga?
Sporovi donose dalju konfrontaciju, i na neki način su nastavak sukoba, kaže dr Tibor Varadi, zastupnik Srbije u sporu sa Hrvatskom pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu
Nakon odluke Međunarodnog suda pravde u sporu Srbije sa Bosnom i Hercegovinom kojom je Srbija oslobođena optužbe za genocid postalo je dosta verovatno da se spor sa Hrvatskom neće nastaviti pred Sudom, kaže u razgovoru za "Politiku", dr Tibor Varadi, zastupnik Srbije u sporu sa Hrvatskom.
On >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kaže da ne zna da li se u Hrvatskoj razmišlja o odustajanju od tužbe koja je podneta 1999. godine za navodni genocid u Vukovaru. "To je stvar hrvatskih kolega koji rade na predmetu, i naravno hrvatskih državnika koji donose strateške odluke", kaže dr Varadi.
Ukoliko ipak dođe do spora kakve su šanse da se Sud oglasi nenadležnim s obzirom na to da taj prigovor nije prihvatio u slučaju sa BiH?
Hrvatska je odgovorila na naš prigovor o nenadležnosti Suda, očekivalo se da će se zakazati usmena rasprava o tom pitanju, ali se to odlaže već nekoliko godina. U ovom sporu imamo objektivno znatno bolje šanse da se stvar završi na pitanju nadležnosti. U sporu sa Bosnom mi smo pokrenuli pitanje nadležnosti 2001. godine pod jednim velikim opterećenjem. Sud je, naime, još 1996. godine već presudio da je nadležan. Prema tome, nije bilo dovoljno ubediti Sud da su naši argumenti ispravni, već je trebalo dokazati i to da se ovi argumenti mogu uzeti u obzir i nakon što je o nadležnosti jednom već doneta odluka. Na kraju, većina smatra da se – bez obzira na opravdanost ili neopravdanost naših argumenata – ne može menjati ono što je jednom već presuđeno. U sporu sa Hrvatskom nema te dodatne prepreke, jer Sud nije još zauzeo stav o nadležnosti.
Da li možemo da saznamo šta se konkretno u tužbi navodi, za šta nas sve optužuju?
Tužba još nije dostupna javnosti. Ona bi, najverovatnije, postala javna ako bi se zakazala usmena rasprava. Ono što mogu reći – i što nije nikakvo otkriće – jeste da smo tuženi za genocid. Drugačija tužba zapravo i nije moguća, jer je nesporno da ako Sud uopšte ima nadležnosti, ta se nadležnost prostire samo na spor u vezi sa delom genocida.
Da li je genocid, nakon presude u sporu sa BiH, teže dokazati kao što to tvrde u Hrvatskoj?
Odluka doneta u sporu sa BiH je do sada prva i jedina odluka Međunarodnog suda pravde o tome šta predstavlja genocid. Prema tome ne možemo govoriti ni o kakvim pomeranjima u praksi Međunarodnog suda pravde. Komparacije se mogu praviti samo sa dosadašnjom praksom tribunala.
U kom smislu?
O tome se vode diskusije. Činjenica je da je Haški tribunal do sada osudio generala Vojske Republike Srpske Radislava Krstića u vezi sa Srebrenicom. Krupnih razlika između Haškog tribunala i Međunarodnog suda pravde nema, ali je činjenica da u obrazloženjima odluka tribunala provejava jedna šira koncepcija genocida. U tribunalu je reč o individualnoj odgovornosti, a u Međunarodnom sudu pravde o odgovornosti država.
Govori se i o eventualnoj protivtužbi Srbije?
Protivtužbe u ovom času nema, niti bi pravnički bilo razumno da je bude, jer se nalazimo u fazi osporavanja nadležnosti. Podnošenje protivtužbe bi sasvim jasno potkopalo argumente kojima osporavamo nadležnost. Ako bi Sud smatrao da jeste nadležan – do čega, nadam se, neće doći – tada bi podnošenje protivtužbe postala jedna realna strateška opcija.
Šta mislite o nekoj vrsti vansudskog dogovora sa Hrvatskom?
Za obe strane bi bilo bolje ako bi se sporna pitanja rešila dijalogom. U sporu, pogotovu ako je reč o sporu sa dramatično velikim ulozima, strane ne traže kompromis, nego teže da jedna nadjača drugu. To je ponašanje koju nameće logika postupka. Sporovi donose konfrontaciju, i na neki način su nastavak sukoba. Mislim da treba izaći iz te logike. Može se, naravno, dokazivati da Ovčara nije uporediva sa Srebrenicom, mogu se voditi diskusije o dimenzijama nesreće koje je donela "Oluja", ali mislim da bi petnaestak godina nakon sukoba i na pragu evropskih integracija naš dijalog trebalo da ima drugačije okvire. Trebalo bi da priznamo dostojanstvo svake patnje i da pokažemo puno razumevanje za sve nesreće koje su zadesile područja bivše Jugoslavije, bez obzira na nacionalnost žrtava i bez obzira na pravnu kvalifikaciju dela. Takav pristup jednostavno nije moguć sa položaja stranaka u jednom sporu sa ogromnim ulozima. O tome da li će se voditi pregovori ne odlučuju pravni zastupnici, no moje je mišljenje da je vreme sazrelo za dijalog.
Jelena Cerovina
[objavljeno: 15.03.2007.]
.jpg)
