Izvor: Politika, 24.Maj.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Spoljni veto igrači
Lideri jesu važni pregovarači, ali i oni trpe uticaje raznih centara moći
Iako se za vreme kampanje govorilo da se neće gubiti vreme, izgleda da će se na formiranje vlade ipak čekati. Pored državnih i stranačkih interesa, dugotrajne pregovore uslovljavaju i neki drugi interesi, što nije samo naša posebnost. Zato se pregovori otegnu. U Belgiji se pregovaralo devet meseci da bi se sastavila vlada. Frakcije Demohrišćanske partije u Italiji su pri svakom formiranju vlade >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pregovarale dva-tri meseca. U Francuskoj se dva meseca pravila vlada.
Zoran Stojiljković, profesor Fakulteta političkih nauka, kaže da pregovori počinju opštim političkim pravilima i principima, zatim slede strateški potezi, pa međufaza u kojoj se pregovara o SSP-u, socijali, zdravstvu" Onda se govori o personalnim rešenjima, pa o preraspodeli mesta, odnosno preraspodeli vlasti.
Spolja gledano, lideri partija su ključni u pregovorima. Zato su važni njihovi lični odnosi, sujete, halapljivost, sposobnost da razlikuju strateške od taktičkih interesa stranke. Utisak o važnosti lidera podstaknut je i činjenicom da tokom pregovora izjave ostalih partijskih funkcionera služe da zamažu oči ili provociraju.
Ipak, kaže Stojiljković: „Lideri nisu svemoćni. Postoje spoljni ’veto igrači’ koji ohrabruju, destimulišu, uslovljavaju. Iza ’veto igrača’ stoje međunarodne finansijske institucije, domaće interesne grupe kao što su sindikati ili crkva" Tu su i personalni dosijei.”
Sve to jasno se vidi ovih dana u Srbiji. Američki ambasador u Beogradu kontaktira i s političarima i s preduzetnicima i izjavama medijima i intervjuima šalje poruke i jednima, i drugima, i javnosti Srbije. U političkim kuloarima je, posle izbora, informacija koji se biznismen video s kojim političarem jednako važna kao i ona o međusobnim kontaktima partijskih funkcionera. Konačno, u medijima se proturaju priče o ucenama jednog ili drugog političara starim i novim aferama i fotografijama.
Partije su se brzo dogovorile o principima saradnje. Time su samo potvrdile teoriju koja kaže da su u pregovorima o koalicijama uvek najmanje sporne programske razlike. To bi naročito trebalo da važi u Srbiji u kojoj partije teško da mogu kratko i jasno da kažu kom delu političkog spektra pripadaju jer imaju čudnu mešavinu levih, desnih i ideja centra. Teorija kaže i da bi partije koje idu u koalicije trebalo da budu programski bliske, ali tada postoji mogućnost da se jedna utopi u drugu. Međutim, dešavalo se da velika stranka proguta manju iako je među njima jasna programska razlika. Primer su crnogorske DPS i SDP. Očigledno je gutanje stranaka problem zemalja u tranziciji, koje učvršćuju svoje višepartijske sisteme i koje rešavaju mnoge nerešive probleme. Otuda se smatra da je lakše da programski različite stranke prave koalicije u zemljama koje imaju sreću da nemaju velike probleme koji cepaju biračko telo.
Dve pomenute crnogorske stranke su primer i za drugi teorijski zaključak – da je u pregovorima o koalicijama u stvari najvažnija podela plena ma koliko partije ponavljale da im je najvažniji interes naroda i države. U Crnoj Gori se ta dobit delila na pet prema jedan. Kaže se da su političari pri podeli plena kao deca pred kutijom punom igračaka. Podela „plena” zavisi i od prirodnih bogatstava zemlje, pa je tako ministar energetike u zemlji koja ima naftu kao premijer. To je i ministar turizma u Španiji.
Podela plena je bila razlog propasti pregovora u dva navrata devedesetih. U zimu 1994. godine Slobodan Milošević nije hteo da pristane na zahtev Zorana Đinđića da lider demokrata postane premijer. Tri godine kasnije, Milošević je, smatrajući da je SPO preterano halapljiv, umesto Vuka Draškovića u koaliciju pozvao Vojislava Šešelja.
Jovo Komšić, sociolog politike, koji navodi primere Đinđića i Draškovića kaže: „Ali šta je to ’idealan plen’ enigma je za sve. Dušan Mihajlović, predsednik Nove demokratije, pao je na tom ispitu jer je popustio trenutnim interesima pojedinca u stranci ne misleći na budućnost i zato stranke više nema”.
U pregovorima između Miloševića i Đinđića jasno je bilo i da je procena budućnosti stranke imala premoć nad trenutnom podelom plena. Stojiljković kaže da je u sadašnjim pregovorima o novoj vladajućoj većini SPS-u bliži blok SRS – DSS, ali ako hoće da bude moderna levica tu perspektivu im otvara saradnja sa DS-om.
„I sada sigurno DS razmišlja da li je dobro da uđu u vladu sa SPS-om i da sebi možda veže ruke zbog ponovnog druženja sa onima koji su nam upropastili devedesete godine. Kao što se i SPS verovatno pita da li će možda biti puča u stranci zbog nove koalicije”, kaže Komšić.
Videćemo šta će prevagnuti u koalicionim pregovorima u Srbiji. Komšić kaže: „Ključno pitanje politike je budućnost, a ne prošlost. A glavno za budućnost su sada evropske integracije.”
Ivana Anojčić
[objavljeno: 25/05/2008]
.jpg)
